На Балкану ништа ново

Шта регион западног Балкана и Србија у њему могу да очекују од америчких председничких избора? Ништа ново.

Било да победи Барак Обама или Мит Ромни, ствари се неће мењати, политика ће у односу на регион остати иста. Турнеја Хилари Клинтон и Кетрин Ештон потврда је континуитета америчке и европске политике на овом подручју. Брзометне посете Сарајеву, Београду, Приштини, Загребу и Тирани ове две високе званичнице подвлаче пре више година донету одлуку да је ЕУ та која има главну реч у региону, а САД су ту да као савезник помогну у довршењу процеса евроатлантских интеграција.

Све земље западног Балкана су се својим политикама у протеклој деценији, а неке и раније, јасно изјасниле да желе да се прикључе ЕУ – једној од најмоћнијих економских заједница света, саздану од пола милијарде становника и 27 земаља чланица – и НАТО (осим Србије).

Уједињење Европе после пада Берлинског зида 1989. остаје недовршен пројекат док се не укључи преостали део Балкана – унутрашње двориште ЕУ и НАТО – с обзиром на то да смо дословно из свих праваца окружени земљама чланицама.

Чињеница да се бивша Југославија суновратила у рат на крају 20. века на европском тлу, на коме више никад није требало да буде рата после 1945, говори у прилог потреби да се земље региона придруже европском мировном пројекту Уније како би учврстиле стабилност и темеље мира.

То је основна политика САД и ЕУ која се неће мењати, без обзира на економску кризу која потреса земље еврозоне.

Поруке САД су још једном поновљене и јасно подвучене у главним градовима које је Хилари Клинтон обишла.

У Сарајеву је изражена нада и потреба да се руководећа политичка класа договори о приоритетима развоја у интересу грађана БиХ, како би ухватила корак са осталима који су испред ње. Ту је чини се идентификован можда најзахтевнији „домаћи задатак” за САД и ЕУ, те ће наредна америчка администрација овде усредсредити значајан део својих дипломатских напора.

У Загребу је порука била свечарска, с обзиром на то да Хрватска постаје чланица ЕУ следеће године и да је од 2009. чланица НАТО, али се очекује да хрватске власти активно помогну у напретку суседних земаља региона у интеграционим и реформским процесима.

У Тирани је јасно речено да договор око правила изборног процеса мора да буде приоритет главних политичких актера земље која је такође чланица НАТО, али још нема кандидатуру за ЕУ.

У Приштини ће САД наставити да исказују пуну приврженост независности Косова, као што смо чули, али и тамошњим властима ће јасно стављати до знања да је ЕУ та лука према којој плове и да њена правила и процедуре морају много одлучније да усвајају, посебно када је реч о борби против корупције и организованог криминала – што је уосталом и тема у другим земљама.

Најзад, у Београду и од долазеће администрације у Вашингтону могу да се очекују тачно оне поруке које су се чуле пре пар дана од америчке државне секретарке. Пре свега порука охрабрења да се настави тамо где је Србија кренула после демократских промена 2000: у одлучан наставак демократских и тржишних реформи, као и у решавање косовског питања кроз дијалог са Приштином започет под претходном српском владом.

* Аутор је потпредседник немачког Маршаловог фонда