Обама и демократија

Обамина победа на изборима је потврда да већина глaсача САД осећа да држава треба да настави с економским реформама, да се помогне сиромашнима, болеснима, да имигранти нису дошљаци које треба гледати као опасност, да жене имају право на абортус итд. Међутим, земља је ипак веома подељена.

Када се погледа постизборна карта САД, јасно је да је велики део карте црвен, тј. припао је републиканцима. Мит Ромни је у неким државама однео убедљиву победу, као у Кентакију, Џорџији или Тенесију. Број људи који су гласали за Ромнија није знатно мањи од броја Обаминих присталица – разлика је два процента, а разлика у броју делегата је знатнија. То значи да целе појединачне државе у оквиру САД имају веома различит став у односу на Калифорнију или Њујорк. Обама је у победничком говору изјавио да су САД пре свега „сједињене државе”, дакле уједињени људи различитог порекла, уједињени у заједничким вредностима слободе, људских права и једнаких могућности за успех у животу. Ипак, јасно је да је Америка прилично подељена и да је његов говор ружичастији од реалности. Средњи запад САД великим делом је обојен у црвено. Поставља се питање у чему је основна разлика између демократских и републиканских бирача и како су људи доносили одлуке.

Ако бирачи доносе одлуке по неким критеријумима, онда се испоставља да амерички грађани или имају различите критеријуме или извлаче различите закључке. Ромни је направио огромну грешку када је изјавио да ће 47 одсто грађана гласати за Обаму јер они желе да живе на државним јаслама и нису спремни да преузму одговорност. У САД се бежи од класног сукоба и оптужба да Обама подржава класни сукоб пре свега је нетачна. Елизабет Ворен, која је постала сенатор из Масачусетса, једина је која отворено говори да треба пре свега помоћи младима, старима и сиромашнима и држати на оку богате и моћне. Ако бисмо могли да разговарамо са сваким бирачем, установили бисмо да многи гласају без свести о јасном критеријуму за одлучивање. Неки гласају за Ромнија јер је бео (критеријум расизам), а неки зато што је бизнисмен, па мисле да је то предност у опоравку америчке економије (критеријум вере у идеологију капитализма).

Демократија је базирана на претпоставци да људи имају слободну вољу и да су бар утолико равноправни. Русо је увео идеју општег, заједничког добра, у суштини као критеријум за колективно одлучивање у некој врсти идеалне директне демократије. То заједничко добро требало би сваки гласач да препозна самим тим што је рационално биће. Да ли Американци препознају заједничко добро и шта је то за њих? Економски опоравак. Дакле, постоји бар један заједнички критеријум, али постоји и неслагање око метода (као и у Европи). Ипак, није то једини чинилац у колективном добру – и ту настаје компликација. Ако се концепту општег добра дода социјална правда, настаје неслагање.

При томе, мишљења сам да они који су гласали за Ромнија суштински не виде разлику између добра за корпорације и друштвеног добра. Четири милијарде долара је просуто у кампањама у САД. Неко је у коментарима у „Њујорк тајмсу” написао да би требало ограничити ТВ простор за рекламе у кампањи. Сама Елизабет Ворен се у победничком говору похвалила да је за њену кампању прикупљено највише новцаод малих донатора у историји трке за Сенат у Масачусетсу. Према томе, капитал далеко трајније може да утиче од гласача јер гласачи имају утицај (а њима се очигледно може манипулисати) само једном у четири године, а капитал стално. Све док капитал, било кроз лобисте у САД било кроз фаворизовање банака у ЕУ, има примат над идејом општег добра, интереси грађана и наше опште добро неће бити на првом месту. Неопходно је, дакле, формулисати идеју општег добра, па имати јавну дискусију о томе како га остварити, у супротном моћни одлучују за грађане, а самим тим могу одлучити и против грађана.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету у Њујорку