Зна како Ноле дише

Како Новак Ђоковић дише знају само две жене – његова мајка Дијана и Јелена Генчић (70) која је прва почела да се брине о његовом играчком васпитању. Сада, када је Ђоковић под самим врхом светског тениског брега, и једна и друга, свака на свој начин, проживљавају мечеве свог чеда с радошћу, стрепњом, надом, усхићењем, а обе с мајчинском љубављу.

Када Генчићева изговори Ноле, из њеног гласа избија топлина, али и носталгија за временом док је стасавао под њеном руком, у "тениским пеленама". Можда чак ни мајка Дијана не зна како је са шест година под конац спаковао огромну торбу у коју је ставио рекет, пешкир, мајицу, флашицу с водом, банану и још штошта јер је тако видео на телевизији. Ту анегдоту је задивљена Генчићева препричала безброј пута као и причу о запањујућој дечачкој самоуверености да ће светски престо да припадне њему.

О томе, изгледа, водеће светске новине још нису обавештене. Пред српским цунамијем, који је ових дана погодио "Ролан Гарос", нису могли да остану равнодушни, али су ступце из дана у дан пунили чудном истином како су српски тенисери никли као печурке после бомби. Између тих редова као да је постављена прича о два света, о богатству и сиромаштву, о уређеном друштву и разореној земљи из које се уздигао српски тениски корпус, о сјајним условима за напредак и базену у београдском Спортском центру "11. април" у којем је Ана Ивановић тренирала преко зиме.

Западна штампа је посредно признала да пара не мора увек да проврти тамо где бургија неће, да је у фудбалу неизбежна улога пољанчета или у случају бразилских фудбалских асова плаже Копакабане, да су многи водећи амерички кошаркаши почели на улици у црначким четвртима, да се врхунски спортисти рађају с талентом. Граница на којој се та два света у овим данима срећу јесте на стадиону "Филип Шатрије".

У једном ауторском тексту ономад, посвећеном успесима наших тенисера на Међународном првенству Француске, Генчићева наводи речи нашег тренера Игора Томашевића кога су у једном кампу у Лондону питали откуд продор српских играча: "Па, док сте нас бомбардовали, наша деца су играла тенис. И све што сте нас јаче бомбардовали, деца су све јаче ударала по лоптици и ето српског тениског бума".

У том цитату Генчићева је препознала и свог јунака, јер су јој навирала сећања на то како је 12-годишњи Ђоковић наставио да тренира живећи између дневне светлости и склоништа. Његова мајка Дијана је за "Њујорк тајмс" дала најједноставнију могућу изјаву о тим данима страха и наде: "Тенис нас је одржао".

Ђоковићи, Ивановићи, Јанковићи, Типсаревићи – све су то појединачни случајеви због којих су страни новинари на "Ролан Гаросу" обасипали наше тенисере питањима да ли је њихова борбеност и постојаност у игри општа карактеристика српског рода. Генчићева се није бавила колективним духом.