Осећање кривице

Када не би постојало осећање кривице, људско друштво би било немогуће. Иако су добри, људи свакодневно чине разноразне грешке, а када схвате да су погрешили, урадили нешто лоше, осећање кривице је оно што их мотивише да одбаце погрешна понашања и да их не понављају у будућности. Зато су признање грешке и осећање кривице веома корисни. Разумевање овог осећања је веома важно за нашу колективну емоционалну писменост.

Како се деца не рађају са идејом доброг и лошег, она једноставно нису способна да доживе осећање кривице. Оно је социјално осећање које се развија учењем. Да би дете постало способно да осети кривицу, потребно је да га родитељи науче шта је добро, а шта лоше, да његово понашање има последице по друге људе. Не само да родитељи објашњавају већ забрањују лоша понашања, а подстичу добра.

Како мало дете није у стању да стално управља собом, оно ће, упркос родитељским упозорењима и забранама, у неким ситуацијама подлећи искушењу и учинити нешто лоше. Тада је потребно да родитељи казне дете како би у следећем сличном искушењу осећање страха од казне помогло детету да се супротстави жељи за оним што је забрањено.

Овакво понашање родитеља је веома важан део васпитања, јер помаже детету да развије онај део психе који ће му омогућити самоконтролу. „Спољашњи родитељи” и њихове поруке постају нека врста „унутрашњег родитеља” који помаже младој особи да управља собом. Последица изградње овог „унутрашњег родитеља” је могућност осећања кривице. Зато када особа процени да је урадила нешто што је лоше, непоштено, што је изазвало патњу друге особе, она ће почети да осећа кривицу. Као да се тада „унутрашњи родитељ” љути и кажњава „унутрашње дете”.

Мучно осећање кривице снажно мотивише особу да другима призна своју грешку. То описују изрази као што су: „пече га савест”, „гризе га кривица”, „гризодушје”. Поред тога, кривица мотивише особу да поправи грешку, исправи њене последице или надокнади штету. Веома важно је и то што осећање кривице мотивише особу да се извини ономе ко је због њеног погрешног поступка патио. На тај начин особа показује да су јој други људи важни и да јој је важно како се они осећају. Уколико је погрешан поступак особе разлог за казну, спољашње кажњавање је ослобађа од унутрашњег кажњавања и доноси неку врсту спокоја.

Признавање кривице показује да је нека особа добра, да одбацује своје лоше поступке, што за последицу има да су други људи према њој мање агресивни у стилу изреке: „Ко призна, пола му се прашта.” Признање позива опраштање, које је нужно да би се наставио однос са особом која је погрешила.