Неконтролисана промена власништва

Нови Сад – Привредна комора Војводине тражи да се поштује постојећи Закон о пољопривредном земљишту, који не дозвољава продају земље странцима. Намера министра привреде и финансија Млађана Динкића да партнерима из Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) прода комбинате и земљиште у државној својини у супротности је са Законом. Значи, или би Скупштина требало да промени Закон или да Динкић упозна законе који важе у систему државе Србије, каже за „Политику” Ђорђе Бугарин, секретар Удружења пољопривреде, прехрамбене индустрије и водопривреде у ПКВ.

Он наглашава да Закон предвиђа да се сво земљиште у државној својини издаје у закуп по програму који доносе локалне самоуправе, те да не може нико с нивоа Републике наметнути коме ће бити издато. Постоје два круга: у првом право учешћа имају они који живе на подручју конкретне катастарске општине, а имају регистрована пољопривредна газдинства, а ако нема заинтересованих иде се у други у коме могу да учествују који ту не живе, али је опет услов да имају регистровано газдинство.

– Арапи нису резиденти државе Србије, нитиимају регистровано пољопривредно газдинство, тако да не постоји ниједан законски основ да се њима изда земљиште, и то без лицитације, како је замислио Динкић. Они би евентуално могли да купе пољопривредне комбинате, алибез земљишта, јер Закон о приватизацији искључује продају земљишта као природногбогатства и добра у општој употреби– објашњава наш саговорник.

Бугарин каже да и тупостоји проблем, који је својевремено произвео тадашњи министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић, а који се у једном свом мишљењу ставио изнад два закона: Закона о приватизацији и Закона о пољопривредном земљишту, и то непосредно пред приватизацију великих пољопривредних предузећа у Војводини:

– Влаховић је дао мишљење„да је пољопривредно земљиште, ако је исказано као имовинска позиција и процењено као друштвени капитал предузећа, обавезно јесте предметприватизације“. На тај начин је навеонеке који су радили на процени вредности друштвеног капитала пољопривредних предузећада у процену укључе и вредност земљишта, иако је закон то експлицитно забранио. Зато би требало преиспитати све приватизације у пољопривреди и утврдити да ли је или није укључена вредност пољопривредног земљишта у вредност капитала – наводи Бугарин.

Према његовим речима, други велики проблем јесте што велики део земљишта није у поступку разграничења по Закону о претварању пољопривредног земљишта из друштвене у друге облике својине уписан као задружна својина, или је то тек спорадично урађено. Зора Симовић, која је била заменик министра Бубала и задужена за задругарство, послала писмо Републичком геодетском заводу, у којем је тражила да се не уписује право власништва задружне својине на пољопривредном земљишту, јер ће то бити уређено Законом о задругама, а који никада није донет.

– Читав галиматијас је настао што мишљењем оних који немају право да мењају законе, што нечињењем државних органа и неусклађивањем нових закона са важећим законима, тако да нису обезбеђени услови да држава Србија функционише као правни систем – каже Бугарин.

У Војводини има укупно 1.575.000 хектара пољопривредног земљишта. Најмање 1,1 милион у приватној својини, на 330.000 хектара се наплаћује закуп, а око 70.000 хектара користе задруге. Својевремено је готово свака од четрдесетак општина имала комбинат, од којих је већина приватизована. Међутим, продаја десет војвођанских комбината је поништена и они су данас у такозваном „зеленом пулу“. Саговорник „Политике“ истиче да су сви ти комбинати „урнисани“:

– Јерковић је у Сивцу престао да испуњава уговорне обавезе у јуну, пре жетве, а Агенција за приватизацију пустила га је да скине пшеницу и све јесење услове, да би тек у фебруару следеће године раскинула уговор. Он је почистио магацине, продао део имовине и оставио комбинат на ледини, без обртног капитала. Сада све то сада пада на терет пореских обвезника, који треба да обезбеде да се та предузећа ревитализују и изнова продају, а можда опет за јевтине паре.

Као добар пример приватизације он наводи „Житосрем“ у Инђији, који је откупио конзорцијум радника, при чему су неки од њих чак заложили своје куће. Комбинати које су купили Мишковић, Костић и Матијевић такође добро функционишу. Проблем код тих фирми је што мали акционари остају без дивиденди. Велики, према Бугариновим речима, минимизирају добит преко цена у улазу и излазу, а раде докапитализацију оних фирми које стопроцентно контролишу. Сматра да је то злоупотреба.

– Наша држава би морала да води земљишну политику која ће од великог броја малих газдинстава направити газдинства веће производне величине, која ће моћи да се носе са фармерима из ЕУ. То не значи да треба и даље да негује ове велике газде, него да створи услови да млади, образовани људи, којима је пољопривреда основно занимање, дођу до могућности да купе земљиште по прихватљивим условима. На жалост, ми сада имамо неконтролисану промену власничке структуре у пољопривреди. До земљишта долази онај ко има новац, а не ко се бави пољопривредом. То се мора хитно мењати – категоричан је Ђорђе Бугарин.

Мирољуб Мијушковић