Чија била није ...

За све досадашње и будуће миленијуме људских потреба (или похлепа) за поседовањем земљишта и изнад личне и породичне прехрамбене и производно-економске одрживости, власништво над земљиштем најприкладније је сажето у нашој народној изреци: „Чија била није, чија бити неће”.

Колико имамо и чије је данас пољопривредно земљиште у Србији?

То је једно од најкомпликованијих питања у савременој земљишној политици Србије, делом због небриге власника (физичких и правних лица) који у „земљишним књигама” неблаговремено спроводе све власничке промене, а свакако и неодговорним односом надлежних државних органа или „произвољним” тумачењем чак и одредаба појединих прописа из области земљишне политике – и то чак само на основу потписа испод „мишљења” појединих функционера, а не органа одређених Уставом и законима.

Према Попису 2002. године, Србија је имала 778.891 индивидуално пољопривредно газдинство (ИПГ) чија је просечна величина око 3,5 хектара пољопривредне односно око 2,5 хектара ораничне површине. У структури укупног броја ИПГ доминирају газдинства са малим поседом (до три хектара) којих је било 456.963 или 60,2 одсто газдинстава, док је са релативном већим поседом преко 10 хектара било свега 43.072 или 5,5 одсто укупног броја ИПГ. Посебно је значајно истаћи да се у структури укупног броја ИПГ налазило и чак 111.416 или 14,3 одсто газдинстава са изразито малим поседом (до 0,5 ха) – која у Попису 2012. нису ни предмет пописивања, јер се третирају као окућнице и рекреациони поседи.

Уколико томе додамо и „проблематичну” приватизацију тзв. друштвеног земљишта у годинама постсоцијалистичке транзиције – када се хектар најплоднијег чернозема „продавао” по цени од свега 15 до 50 евра, а сада тај исти хектар вреди „само” 15.000 евра, и то пре реституције земљишта црквама, наследницима физичких лица и заборављеног повраћаја око 200.000 хектара земљишта задруга и задругара које је у периоду после 1953. године узето за разне намене и по различитим основама без накнаде, можемо само претпоставити у какву су нас „квадратуру аграрно-политичког круга” увукли наши политичари који нису хтели да уважавају ни „с од струке”.

Могло би се закључити да је наша укупна економска и посебно аграрна политика одавно „пала на испиту”, што се може закључити и по све мањем броју наших „рођака на селу” и одсуства испомагања у котарицама, џаковима, качицама и бурићима аграрних ђаконија њиховим рођацима у градовима – који су их под остареле и беспомоћне у сеоским недођијама потпуно заборавили.

Чије ће бити земљиште у Србији?

То је једно од најнеизвеснијих питања у будућој земљишној политици Србије!?

Одговори зависе од обичајног мираза „уз младу” и различитих врста уговора о поклону (за доживотно издржавање изнемоглих власника, „захвалним” рођацима, доброчинства црквама и хуманитарним организацијама, завештања за легате, фондације и задужбине...), преко прописа о наслеђивању пољопривредног и шумског земљишта и купопродајних уговора о земљишту између само физичких или физичких и правних или само правних лица и прописа о реституцији због „грешака бивших режима” и о експропријацији за потребе „од ширег друштвеног значаја”, до узурпације туђег земљишта од „добрих суседа” и других појединаца и чак (од бројних „пријатељских” држава, на нашу велику жалост, признате) сецесије читавих подручја Републике Србије!

Уместо закључка, могли би будућим нараштајима поручити: У Србији земљиште може да буде свачије! Народна изрека би се могла свести само на слутњу: Чија бити неће!