Раскош форме

Мјузикл „Зона Замфирова”, аутора Кокана Младеновића, је продукцијски изузетно захтевно дело у које је уложено несвакидашње много средстава и труда.

Полазећи од романа Стевана Сремца, Младеновић је написао савремени драмски текст и сонгове у чијем су центру интересовања, класне разлике и конфликти између моћног, богатог, друштвеног слоја који представља Хаџи Замфирова породица, и обесправљених припадника нижих слојева, које презентује помало романтични кујунџија Мане и његово блиско окружење.

У тексту и представи је упадљиво истакнута тема покондирености чорбаџија; Хаџи Замфир Небојше Дугалића је некакав ехо Молијеровог господина Журдена, умишљен и уштогљен, самозадовољно преуздигнуте главе, толико да му нос дере облаке.

Зониној тетки Таски (Ивана Кнежевић) и њеној свити послушних пратиља, тетки Гени (Ана Радивојевић Здравковић), Калиопи (Наташа Балог Бракус) и Магди (Ана Маљевић), вероватно би позавиделе све покодирене тикве и тиквани света, Феме, Живке министарке, господини Журдени, Жоржи Дандени.

Ове тетке са гнушањем одбацују своје порекло, угледајући се на европски свет коме органски не припадају. Таска је обликована круто и пластично, комична је у својој ригидности и незајажљивој глади за ноблесом која је одводи на поље апсурда и тоталне карикатуре.

Несуђени Зонин муж Манулаћ којег врло упечатљиво, такође театрализовано, али са већом мером у односу на Таску, игра Слободан Стефановић, део је ове галерије уображених сподоба. Он је хохштаплер и претворан повратник из света који са сличним презиром посматра рођени Ниш, са циљем да га опељеши, а онда да испари. 

На другој страни је кујунџијски свет - Иван Босиљчић више у реалистичком кључу игра Манета као чврстог, правдољубивог и достојанственог радника који се буни против друштвене раслојености. Фине зачине дају шармантни, маниризовани ликови Манеових шегрта, Котеа (Милан Антонић) и Потеа (Мирољуб Турајлија), затим детињасте помоћнице Васке (Милена Живановић), као и тетка Дока (Даница Максимовић) која одлучно вуче своје проводаџијске конце.

Иако Замфирова, Зона Иване Поповић није разметљива и арогантна у својој природи, грациознија је и стварнија од својих кочоперних тетки, а однос са Манетом је још више мења и приближава његовом свету.

Слабија тачка представе је њен драматуршки ниво, односно текст којем би добро дошло чишћење од сувишних сцена и мотива, као и кохерентнија организација материјала која би довела до скраћења непотребно дугог, трочасовног трајања представе.

Могао би се, без битнијих губитака на значењском плану, смањити број сцена са Манетовом мајком Јевдом (Маја Новељић) и ујка Тасом (Десимир Станојевић), затим делови који варирају мотив покондирености Замфирових, као и сасвим излишно увођење Манетовог покретања побуне против чорбаџија.

Сцена револуције и постављање те теме у ову представу доводи до заиста претераног расплињавања радње, при чему та тема уопште није разрађена, само је ту бачена. Ова претрпаност представе бројним мотивима, прекомпликованост њене нарације, непотребно оптерећују гледаоца.

Имајући у виду да је овде реч о сложеној извођачкој форми мјузикла, наведени драматуршки проблеми нису толико фатални, колико би били у драмској представи, јер је драмски ниво само један од аспеката ове структурално комплексне представе.

Те грешке су овде опростивије јер је мјузикл сценско дело у којем је формална, спољна атрактивност најзначајнија, а она је овде неспорно постигнута.

Надахнута је кореографија Мојце Хорват, у коју су занимљиво интегрисани и елементи степа, оригиналну музику Марка Грубића која се необично дистанцира од очекиваног етна, уживо изводи бројни оркестар (диргент Милан Недељковић), а костими Татјане Радишић из епохе пуцају од маштовитости и укусно склопљених колорита. Зато верујемо да ће публика ову „Зону Замфирову” радо гледати, упркос њеним манама.