Прљава кампања, а не технологија

Компанија ,,Србија никл” је у складу с прописима Републике Србије поднела захтев за истраживање руде никла и добила је решења за два лежишта: Руђинци–Велуће, између Врњачке Бање и Трстеника, и Липовац, између Тополе, Аранђеловца и, једним малим делом, Крагујевца. Решења смо добили од надлежног министарства. Важећи закон даје могућност приватним фирмама да се баве истраживањима природних богатстава. У време СФРЈ то је радила држава преко својих предузећа, а од тада и постоје подаци о разним рудама и минералима и на подручју Србије.

Они показују да на локацијама Рудинци–Велуће, Топола и Мокра гора, као и у Вардишту у Републици Српској, има неколико стотина милиона тона руде никла, која је у Европи врло ретка. Овде је има и на Косову (Дреница) и Македонији (Кавадарци), као и у Грчкој. Али, да би озбиљни инвеститори били заинтересовани за експлоатацију руде никла треба направити детаљне провере и анализе ранијих бушења како бисмо знали да ли је економски исплативо ући у тај посао.

Бушење траје неколико година, јер анализе су веома компликоване. Узорци се шаљу у врхунске светске институте. Њихови налази се уграђују у одговарајућу студију и онда коначно имате документ који јасно каже да ли је економски оправдано улазити у експлоатацију. После тога инвеститор са државом, а у складу с многим прописима, од којих су они о заштити животне средине неизбежни – потписује уговор о експлоатацији. Претходно се пројектом одређује потребна технологија, а она зависи и од тога с којим рудама никла се сусрећемо. Према сазнањима из ранијих истраживања, у Србији је реч о латеритским рудама, чија је технологија много чистија од сулфидних, у којима се никл такође често налази.

Данас постоје и потпуно безбедне технологије прераде, које не угрожавају животну околину, тако да пропаганда против никла, која се појавила на Мокрој гори, није ништа друго него прст у око држави и њено онемогућавање да испитује своје ресурсе и евентуално експлоатише оно од чега би имала велике бенефите. Ми у ,,Србија никлу” сматрамо да су заправо у питању лични и приватни интереси који се са Мокре горе штите, не дозвољавајући било коме да их угрози. Зато се намеће питање откуд Емиру Кустурици, као државном службенику и бизнисмену, право да шири страх и панику међу грађанима Србије. Јер постоје, свакако, надлежно министарство, влада и одговарајући прописи које поштујемо, и у тим оквирима и службеник Кустурица би овим поводом требало да иступа у јавности.

Немамо ми ништа против парка природе, али на Мокрој гори постоји класични сукоб интереса, јер Кустурица као државни службеник на тој локацији има четири регистроване приватне фирме. Природно је да се на основу тога извуче закључак да се због приватних интереса спречава једна, за ову државу потенцијално веома значајна инвестиција.

Тако се догодило да у општинама Врњачка Бања и Топола, где смо већ добили подршку да кренемо са истраживањима, због пропаганде с Мокре горе, одједном промене мишљење.

Као да би фабрика за прераду руде била изграђена у самој Врњачкој бањи или у Тополи, где су виногради. Наравно да не би, и наравно да се такве фабрике граде тамо где већ постоји нека индустрија или где никоме не би сметала. А у Норвешкој je фабрика (,,Кристиансанд”) изграђена врло близу самог града Кристиансанд. Сваку фабрику могу да чине и прљаве и чисте технологије (као пример прљаве помиње се ужас једне топионице у Сибиру), а од државе и њених прописа зависи какав начин производње ће се толерисати.

Могу да кажем и то да модерна производња никла не ствара никакву опасност, јер процес је потпуно затворен и не загађује животну средину. Постоје и прописи о одлагању јаловине, а увек је реч о простору који ничему не служи или о земљишту које се рекултивишете и после тога може да се користи.Реч је и о великој подвали да је никл веома отрован. Према једној студији ЕУ о металима, на скали оних штених, од нула до четири, никл је при дну листе са 0,2. Један наш токсиколог тврди и да је никл канцероген, али ако он боље зна од експерата ЕУ, онда је у таквој расправи тешко учествовати.

Све су то познате чињенице, међутим, овде је проблем у томе што се лаичко мишљење и прљава кампања против државних ресурса намећу као једино исправни. Када би се таква мишљења уважавала, онда Србији не би ни био потребан Рударско-геолошки факултет и његови стручњаци него бисмо за сва времена ставили црту на природна богатства испод земље, која би служила искључиво за садњу јабука и шљива.

*Директор компаније,,Сербијанникел ДОО“