Откуд сад ови

Можда бих и даље живео у уверењу да су антифашизам и борба против антисемитизма толико укорењени у свести сваког друштва да је непотребно подсећати шта нам је увек чинити на том фронту, да ме није коснуло запажање једног аналитичара. Коментаришући деловања следбеника фашиста и неонациста у Мађарској, он је приметио како „антисемитизам и србомржња увек иду руку под руку”. Ових недеља се, судећи по садржајима порука на фасадама бројних српских објеката у Мађарској, то запажање показује као сасвим утемељено.

Попут навијача–хулигана који су се наметнули као актери спортског живота, далеко утицајнији од самих спортиста, тако се на нашим поднебљима и политички хулигани намећу као фигуре од којих зависи право сваког појединца на живот и право сваке групе на постојање. Као што је постало важније шта они први раде током утакмица од онога што раде играчи, тако је у политичкој сфери од свега осталог важније шта изјављују и смерају политички хулигани. Од спортских хулигана стрепе и улагују им се управе клубова, тренери и играчи, а у случају политичких то исто чини свако ко је тренутно на власти. И ето одговора на питање: Откуд сад ови?

Кад год угледам разуларене црнокошуљаше и чујем њихове антисемитске повике, упитам се: Ко ли је следећи... Исто питање чујем онда и од других, али не зато што ни они ни ја не знамо одговор, већ напротив – зато што га знамо. То питање се изговара готово несвесно, са притајеном зебњом и тихом надом која јесте кукавичка, али је својствена сваком живом створу: „Можда је ипак преостао још неко, ко би се уместо нас могао наћи на мети мрзитеља. Можда за нас ипак има наде...”

Из сећања ми извире потресни запис немачког пастора Нимелера, који говори о ћутању немачких интелектуалаца после освајања државне власти од стране нациста и почетка политике „чишћења” различитих друштвених група:

Када су нацисти дошли по комунисте, ја сам ћутао; јер нисам био комуниста. Када су затворили социјалдемократе, ја сам ћутао; јер нисам био социјалдемократа. Када су дошли по синдикалце, ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни.

Главни уредник „Српских недељних новина”, гласила српске националне мањине у Мађарској