О судбини једне петиције

Домаћу научну јавност ових дана је узбуркало отворено писмо припремљено за министра просвете у којем око хиљаду потписника захтева „успостављање нормативног и етичког интегритета система вредновања домаћих истраживача”. Мерен привлачношћу снаге окупљања, овај догађај је без преседана још од узбуђених реакција на злогласни Закон о универзитету с краја несрећних деведесетих година.

У петицији се образлажу све накарадности постојећих мерила за сагледавање научног доприноса, животно значајних за научне посленике, јер им од таквог оцењивања зависе напредовање и доходак. Потписници указују на такозване часописе-грабљивце у којима се, уз велику новчану накнаду, објављују мало вредни или безвредни радови. За типичан пример су узета два часописа у власништву једне сарајевске породице. У једном од њих трошкови штампања, уплаћивани на приватни рачун уреднице, прелазе хиљаду евра по раду, па се процењује да ће његова уредница и власница на тај начин само од аутора из Србије у 2012. години инкасирати много више од 200.000 евра.

Меркантилни принцип на којем почивају такви часописи разлог је што они не само датолеришу већ и охрабрују прекомерно неоправдано међусобно цитирање аутора удружених у „цитатне картеле”. На тако спекулативан начин вештачки се повећава репутација часописа, па следствено и аутора који у њему објављују.

Посебан гнев потписника усмерен је ка раширеној пракси плагирања, аутоплагирања и вишекратног објављивања истих или врло сличних резултата. За пример је узет случај економисте који је „искључиво захваљујући тешким плагијатима... стекао услове за високо звање и обављање менторске улоге”, па сада у сарадњи с министарством „испитује и оцењује стање у једној важној области српске науке”.

У подједнако неморалне поступке убројано је давање статуса коаутора људима који нису чланови истраживачког тима. Сличан став заузет је и према хиперпродукцији безвредних радова, заснованих на разглабању „тривијалних налаза”. Последица је бујање домаћих часописа ниског квалитета, сврстаних у категорију „коју евидентно не заслужују”. Парадигматично је да су се у таквом систему померених вредности најбоље снашли актери ноторне афере „Индекс”, који су „остварили код министарства више оцене од било које друге групе у својој широј области”.

Као важан проблем истакнуто је „неправично и пристрасно” оцењивање научних резултата. Сматра се да је оно „фундаментални разлог одлива најквалитетнијих домаћих истраживачких кадрова”. Један од генератора тог процеса су „дисертације без икакве научне вредности” којима се репродукује „просечност уместо изврсности”.

Министарству се, навођењем многобројних примера, замера и што „резултати вредновања нису јавно доступни... као да је реч о државним тајнама”. Следи дуга листа захтева и препорука заснованих на уоченим слабостима, уз завршну констатацију да се током читаве деценије спровођена „политика министарства у вредновању истраживача најзад показала неуспешном”, те да је тај неуспех „последица прекомерне либерализације система вредновања, а затим и његове криминализације”.

На тужно стање у српској науци указују примери наведени у приказаном отвореном писму, али бар у истој мери и више од 400 коментара који га прате. Они су не само израз подељености ставова научних радника већ и непријатно јасан показатељ њихових лутања, горчина, нетрпељивости и одсуства визије.

Огромну већину коментара одликују скепса и резигнација. Типични коментари се своде на констатације да је петиција „скуп лепих жеља”, да је тешко знати „коме се може веровати да правично и доследно спроводи предложене мере”, те да „не можемо ми ван контекста друштва у коме смо”.

Енергична мањина се залаже за мере какве постоје на западу, рецимо: „За ситне плагијате забрана приступу фондовима од три до пет година, а за озбиљније трајна забрана бављења науком о трошку пореских обвезника”. Наш човек из САД поручује да се тамо за фалсификовање научних резултата иде у затвор. Ту је и ламент да за опоравак недостаје „мало грађанске храбрости”.

Разлике између научних радника, зависно од сопствених квалитета, али и припадности фундаменталним или примењеним наукама, универзитетским или вануниверзитетским научним срединама и, посебно, појединим дисциплинама, разлог су што надлежни, чак и када би хтели, не могу да испуне све њихове међусобно супротстављене жеље и интересе. На научницима је да се прво сложе куда и како даље. Није реално очекивати ни да би наметањем система вредности оптимално примереног локалним условима достигли своје европске колеге (без обзира на сву патриотску реторику), али би бар учинили да се не повећава јаз између нас и света.

*Професор универзитета