О 28. Џез фестивалу

Путовао сам по целом свету и писао о многим међународним џез фестивалима за америчке музичке и културне магазине. Али, до 2008. године нисам срео ниједног Србина. Само сам читао о њима, у књигама о балканским ратовима. Онда, 2008. године, упознајем два Србина, Војислава Пантића и Владимира Маричића, на фестивалу Umbria Jazz у Италији. Причали су ми о Београдском џез фестивалу. Никада раније нисам чуо за ту манифестацију. Воја и Влада су ме позвали да дођем. Оклевао сам неко време, зато што нисам био сигуран како ће један амерички новинар бити дочекан у Београду, само девет година после НАТО бомбардовања. Али, дошао сам 2009. године, и од тада се стално враћам.

Тамо постоји нешто веома посебно, нешто што се подвлачи под кожу. Људи су поштени, гаје несентиментални реализам, који је присутан после болних искустава. Били су ради да ме упознају, и њихова добродошлица је била искрена и оригинална. И постоји нешто веома посебно у вези Београдског џез фестивала. Програм одражава дубоку свест о најбитнијим савременим достигнућима у џез уметности. Фестивал организује Дом омладине Београда, институција коју води Милан Лучић, и чији је програмски уредник Драган Амброзић. Њихови стандарди квалитета су високи.

Џез музичари из себе извлаче највише баш у Београду. Као да жива и оштра енергија града улази у саму музику. Концерти су скоро увек препуни публике која помно слуша. У последње две године, из економских разлога, већина концерата одржана је у недавно реновираним просторима Дома омладине: у Великој сали – која прима 560 посетилаца, или преко шест стотина, када људи стоје у пролазима на распродатим концертима – и Американи – мањем простору на спрату, где се одржавају поноћни концерти за млађу публику.

Смештање већине концерата у Дом омладине значило је хватање у коштац са ограниченим просторним капацитетима, али и створило интимнију атмосферу за дружење. Холови и велики простор напољу били су преплављени љубитељима џеза током сва четири дана фестивала. У Дому омладине су одржаване и панел дискусије, као и бесплатни концерти у холу, а уприличене су и две изложбе фотографија. Изложба „Balkan Impressions” приказала је најбитније личности у историји балканског џеза, док је „10 x 3 (+3) = Jazz Greetings From Italy” представила живописне радове три истакнута светска џез фотографа – Адријана Сконамиља, Тима Дикесона и Јасухира Фуџиоке.

Ове године, четири веома позната америчка састава су наступила на фестивалу, одржаном од 25-28. октобра. У овом тренутку је огромна халабука око Емброуза Акинмусиреа у Сједињеним Државама, а он је у Великој сали ДОБ, испуњеној до последњег места, показао и зашто. Он има шансу да постане следећи „велики” џез трубач, зато што његова смртоносна музичка моћ представља дубок и оригиналан концепт.

Његове уздрмане, заслепљујуће светле линије, распламсане у свим правцима, трубачке су форме које свет никад раније није чуо. Изнад свих узбуђења створених сваком сложеном констелацијом трубачких идеја, прави изазов његове уметности за слушаоца јесте да сагледа како се ови сегменти односе једни према другима у новим прогресијама музичке логике. Акимусиреова нарација никада није поједностављена експлицитним прелазима.

Он доноси новости не само као инструменталиста, већ и као шеф бенда. Сваки члан његовог квинтета (Волтер Смит трећи – тенор саксофон, Сем Херис – клавир, Хариш Рагхаван – контрабас, Џастин Браун – бубњеви) је од суштинског значаја у драми Акинмусиреовог наступа. У Београду, почели су онако како најчешће почињу, са дугачком, експлозивном, беспрекорном каденцом: позив, самопроглашење, ватрени одговор. Али, онда се ово вече неочекивано окренуло на другу страну. Свирали су доста новог програма, укључујући неколико балада. Нумера „Vartha” почела је тако тихо, као тињање ватре. Херис, пијаниста еруптивне, моћне енергије био је необично тих током скоро целе вечери: у „Vartha” је свирао усхићен дует са Акинмусиреом, једноставно уздизање и спушање у пару, које се изнова и изнова понављало док није постало хипнотички шаптави ритуал.
Тенор саксофониста Џо Ловано и трубач Дејв Даглас су међу најугледнијим америчким џез музичарима. Њихов нови пројекат, Sound Prints, представља оригиналне композиције инспирисане Вејном Шортером. Концерт у Великој сали ДОБ састојао се од чистих, детаљних аранжмана и елоквентних соло деоница Лована, Дагласа и контрабасисткиње Линде Ох. Ловано и Даглас били су најбољи када су солирали заједно, подстичући један другог да пређу преко сопствених граница.

Mostly Other People Do The Killing је бенд који морате да чујете уживо да бисте поверовали.

Они су озбиљни музичари, али такође и урнебесни дадаисти. Трубач Питер Еванс и тенор саксофониста Џон Ајрабејгон могу да букну у силовитим, прелепим импровизованим налетима, или да све претворе у ужасну буку, као размажена деца ухваћена у нападу беса. Изгледа да импулсивност њихове уметности долази право из нефилтриране подсвести. Да бисте разумели овај бенд, морате да се изборите са немогућношћу предвиђања шта ће да ураде следеће. Дивље ентузијастична публика у сали Американа је тражила бис, који нисмо добили због згуснутог програма.

Једно од ретких разочарања фестивала био је састав Miles Smiles. Њиховим верзијама каснијих фјужн композиција Мајлса Дејвиса недостајао је унутрашњи набој и ризиковање које је потребно hard-core џез фановима. Наравно, тај концерт и није био предвиђен за hard-core џез фанове. Miles Smiles, заједно са Darkwood Dub, који су отворили вече, представљали су уступак Београдског џез фестивала комерцијалном и популарном укусу. Упалило је: широка и гласна публика испунила је велики део дворане Сава центра.

Јован Маљоковић Balkan Salsa Band, у Великој сали ДОБ, био је још један такав уступак, али је заносна певачица Ана Софреновић спасила вече. Она је познатија као глумица, радила је дуги низ година на лондонском Вест енду. Отпевала је четири нумере, и свака је била изванредна.

Тешко је створити нове интерпретације „Autumn Leaves” и „Summertime”, али их је Софреновићева слободно уврнула и намазала њеним еластичним гласом. Окренула је „Autumn Leaves” у страствену и личну песму, а „Summertime” претворила у емоционалну катарзу. Али, најбоља је била „Calling You”, тема из филма „Багдад кафе”. Драматизовала ју је као права глумица – била је то једна од две најбоље верзије ове песме коју сам икад чуо (другу изводи Медлин Истмен, на албуму „Point of Departure”).

Касни вечерњи концерти у сали Американа били су најмоћнији међу свим издањима фестивала којима сам присуствовао. Акценат је био на авангарди. Алт саксофониста Миколај Тшаска и акустични бас гитариста Рафал Мазур, Пољаци, поздравили су нас сировим, храпавим звуцима који би пробудили и мртве, повремено их обуздавајући мелодичним прелазима, који су заправо откривали њихову унутрашњу меланхолију. Интернационални квартет Lorenz Raab Expanded се такође сместио на далеке маргине џеза, обликујући фрактуре контрапукта, дивље какофоније, и маничну духовитост, са простором за повремени проницљиви лиризам. Трио Das Kapital изложио је дела Ханса Ајслера у оштром и свечаном тону, пре него што су их растурили на комадиће, из чисте забаве.

Два састава која су била мање радикална, али не и мање креативна, су Blazin‘ Quartet и Ненад Василић квартет. Први је интернационални квартет који свира свеж, интелигентан, високо-енергетски необап. Они су буквално потпалили фестивал водећи џем сешн у Џез клубу Чекаоница пре него што је манифестација званично отворена, и потом одсвирали још један убиствени сет у сали Американа.

Василић представља једно од открића за памћење, због којих долазим у Београд. Наступ његовог квартета у сали Американа је био органска мешавина старих балканских фолклорних елемената и новомиленијумске џез спонтаности. Ритмови у 11/8 и 7/8 такту су суптилни и неодољиви. Мешавина сазвучја је јединствена: подрхтавање Василићевог контрабаса, тужни уздаси хармонике Марка Живадиновића, молећиви сопран саксофон Владимира Карпарова. Романтична, дирљива, ванвременска музика каква би се можда свирала око неке циганске логорске ватре, осим што је отворена и за бескрајне могућности џез импровизације у моменту.

Морам да се вратим у Београд.

Томас Конрад

Аутор је стални сарадник часописа JazzTimes и један од уредника часописа Stereophile. Објављује текстове и у часопису New York City Jazz Record и на водећем светском џез порталу AllАboutЈazz.com.

Текст у преводу Софије Кнежевић објављен у Културном додатку 10.11.2012.