Србија је сиромашна рудом никла

У једном од прилога објављених у овој серији, говори се о ,,330 милиона тона руде никла у Србији”, од тога ,,130 милиона билансних резерви”. Не знам на основу чега се помињу толике количине јер екипа београдског ,,Геозавода” годинама је истраживала сва подручја која се и сада помињу и није нашла тако богата налазишта.

У тој екипи били смо ми инжењери ,,Геозавода”: Велимир Јеремић, Чедомир Мулина и ја, истраживали смо део Македоније (Кавадарци), Косово (Дреница) и локације у централној Србији које се и сад помињу: Врњачкa Бањa– Трстеник, Аранђеловац – Тополa и Мокрa Горa. Mогу да кажем да су тада једино на Косову регистрована такозвана експлоатациона налазишта, означена са А и Б, док је у централној Србији реч о резервама никла Ц1. Дакле, не Ц него Ц1, што значи да је никл пронађен у веома малим количинама, понегде само у траговима. Зато ми није јасно на основу чега су приватне компаније које се сад помињу спремне да учествују у истраживањима и експлоатацији, а поготово откуд им процена о стотинама милиона тона.

Никл је, када смо га ми истраживали, био веома скуп, као што је и сада, али држава није улазила у експлоатацију, осим на Косову, јер нисмо пронашли економски исплативе количине.

Наше бушотине нису биле густе (на око стотину метара), али такви су били прописи. Зато смо, сећам се, позвали двојицу руских академика (заборавио сам им имена), стручњака за никл. Отишли смо с њима у Дреницу и они су нам рекли да за такав тип лежишта растојање између бушотина мора да буде десет метара. Међутим, за десет метара биле су потребне огромне паре. Ипак, једно косовско предузеће почело је да скида јаловину и да копа руду. И дан-данас онитамо копају (прерада је у Глоговцу).

Али на локацијама у централној Србији залихе су биле толико слабе да је било очигледно да се експлоатација не исплати. У Мокрој Гори нисмо тражили никл него смо добили налог за гвожђе, пре свега за потребе железаре у Смедереву. Никл је у Мокрој Гори пронађен само у траговима. Технолошки, у то доба он није ни могао да буде издвојен.

Садашњу технологију не познајем, али волео бих да видим пројекат будућих истраживања – које методе ће користити, и до које дубине. Напомињем да је за бушење потребна вода која у додиру с никлом постаје загађена. Где одлази та вода и где би они с њом? Или, ако се касније определе за дневни коп, где ће с толиком јаловином. И какав се ниво загађења очекује. Скидањем првог слоја земље добија се низ такозваних фракција, од најкрупнијих до оних најситнијих. Те најситније су за здравље најопасније јер често уз помоћ ,,руже ветрова” одлазе у ваздух и тако се распростиру по околини. Људи то удишу. Ако има никла, удишемо и отровни никл. Удисао сам никл и знам да постоји доза довољна да се човек отрује. И сам сам се отровао кад смо у Шупљој стени испод Авале хтели да направимо вентилациони отвор у руднику живе. Два радника и ја смо ушли, али испарења живе су била толико јака да сам се отровао. Испарења никла су такође веома опасна, а она су у близини топионица неминовна.

Занима ме зато то ко су ти људи који би сад да роваре по Србији. Верујем да су странци, јер боље је роварити по туђој земљи него по својој. Поготово што је у Европи рудника никла мало, а већина их је и затворена.

Мада је за мене мистерија зашто су те фирме заинтересоване за наше локације и откуд им подаци које износе. Знам да после нас никл нико није истраживао а ми смо сматрали да је нерентабилан, у било ком облику да се експлоатише. У ствари, техника је отишла далеко, можда и може да се експлоатише, али питање је по коју цену и уз каква девастирања терена. Велика подручја била би преорана и загађена. Негде је неко ових дана рекао да би од производње никла држава добила седам одсто. Дакле, седам одсто за преорана подручја око Тополе и Аранђеловца, Врњачке Бање и Мокре Горе, најлепших предела Србије!

Зоран Станковић*

*Магистар рударства, главни инжењер за истражне радове у ,,Геозаводу“, у пензији