Лоша адреса

„Међу предложеним кандидатима за Националну пензију, мислим да је 90 одсто људи залутало, а то су лица са естраде, међу којима је и једна кројачица која себе сматра да је српска Коко Шанел”, каже сликар графичар, књижевник Миодраг Анђелковић Даја, напомињући да је сама институција добро замишљена, али су критеријуми приватни и непостојећи. ,,Не конкуришем јер сам локацијски угрожен, зато што живим у Нишу, а Ниш није плодно тло. Мени је Ниш Света Јелена, а да сам остао у Београду био бих у првом тиму,а национална пензија би била ствар рутине са оволико изложби и критика које су писали многи људи о мом стваралаштву”.(„Народне новине”, 7. новембра 2012).

Својевремено је Нишлија Душан Радовић казивао да ће сви Срби живети у Београду. То су и комунисти обећавали. У кругу двојке. О „лошој адреси”, потписник ових редова је више пута писао. И истицао да су српску књижевност створили писци са „лошом адресом” то јест локацијом. Од Боре Станковића до Милисава Савића, од Добрила Ненадића до млађаног Дејана Стојиљковића од Ниш(та). Београд је ушће у које се сливају уметници разних интересовања. Али зашто се не враћају у унутрашњост? Него им је лепо у спољашњости. Уметник у унутрашњости је преко потребан, треба да има повлашћен статус, a не да копни у својој усамљености.

Уважени вишеруки уметник Даја придружио се хору гласова који се чују на овој позорници још од блаженог Доситеја, првог сербског попечитеља културе. „Лоша адреса” је провинција. Неће овај сликар да конкурише за националну пензију. У свом стваралачком господству припрема велику изложбу која ће на пролеће бити у стоном Београду, а у плану су изложбе у Француској и Шпанији. У целој овој пометњи на површину је испловило много „тужних и срамотних примера искривљавања и преиначавања једне добре идеје у циркус и понижавање стваралаца из државног епицентра:ресорног министарства и владе”, Љ. Шоп).

Треба поново прочитати серију све актуелнијих текстова „Шта награђујемо у култури” (,,Политика” од 4. фебруара до 24. фебруара 2012). У тексту „ Врзино коло” писао сам о наградама. П(р)озвани ћуте и настављају лов. Лов на награде. Све до националне. Пусти дело, колико има само на гласу писаца, али без дела. Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА, онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније...”. Песник Бранислав Петровић је упозоравао да „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије егзактна мерила за врeдновање уметничког дела”. Како се мери поезија? Ко су наши мерачи духа? Све је субјективно, па и рад комисија. Али, да ли би данас у свој овој збрци прихватио да учествује један тихи Андрић, шта би рекао пргави Црњански, а тек господин Матић... Па зар није стварање Божје послање? Зар сте заборавили да ће „Проћи ова халабука...”.

Али зато међу добитницима има и оних који су одавно отишли из Србије, који годинама овде не живе, сада се сетили и дошли да и они загребу из већ празног казана. Узели, отишли... И још пристижу, скупљају потписе, доносе ћаге из белог света. Чланови којекаквих академија, почасни доктори... и чега све не,а сада као „величине” хоће да сисају осиротелу мајку Србију...

Новине јављају да је једна од кандидаткиња скупила 1.500 потписа.

Потписао сам педесетак петиција, јавља С. „На делу је нека врста квазиелитизма. Има и грабежи, и других ружних особина”, вели гласовити сликар.

Новине пишу, стварност потврђује, пад морала, а дна нема на видику.

Мирослав Тодоровић*

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици