Кајакашки бум се наставља

Недавно, приликом избора чланова Извршног одбора Олимпијског комитета Србије, највише гласова добио је Мирко Нишовић, председник Кајакашког савеза Србије, бивши олимпијски шампион и троструки светски првак.

– Био сам пријатно изненађен. Претпостављао сам да ћу проћи, али никако и да ћу добити толико гласова. Наравно, уочи сваког избора има и мало лобирања, неке врсте изборне кампање, али помало сам се плашио да ће успеси кајакаша у овом олимпијском циклусу изазвати контраефекат и да би неко могао да резонује у стилу – да их мало спустимо на земљу... На срећу преварио сам се и мој избор је потврда добрих резултата кајакаша – каже сасвим необичан председник Мирко Нишовић.

Он не воли састанке, конгресе и говоре, а не смета му да седне у савезов комби и оде да замени гуме, да га отера на сервис или прање, чак и да одвезе репрезентативце до мора на припреме и да се врати...

Томићевић и Новаковић су још млади

Брига о спортистима Нишовића и његових сарадника донела је одличне резултате у минулом олимпијском циклусу.

– Да смо, после неуспеха у квалификацијама за Пекинг, у Лондону имали и само једну посаду био би то велики корак напред, али на Олимпијске огре отишло је 12 кајакаша и кајакашица. Деветоро је испунило норме на Светском првенству, а троје је добило позив за учешће – женски двосед и Марко Новаковић на 200 метара. Новаковић је уједно био најуспешнији у Лондону освојивши седмо место у А финалу, а претходно на Европском првенству освојили смо комплет медаља, злато, сребро и бронзу. Задовољан сам резултатима, али остало је и мало горчине због два Марка, јер успех је могао да буде много, много већи – тврди Нишовић.

Некадашњи шампион каже да је Марко Томићевић сам себе избацио из борбе за олимпијску медаљу, која се после Европског првенства очекивала и од Марка Новаковића.

– Томићевић је на почетку године био наш највећи адут за олимпијску медаљу. Нажалост, само до фебруара када је у неозбиљној „игри” са братом, повредио шаку и малте не читаву каријеру довео у питање. Два месеца није могао да узме весло у руке и због тога је пласман у Б финале и 10. место у Лондону успех. Овог пута срећа га је погледала, јер пласман међу 10 најбољих обезбеђује му финансијску подршку ОКС већ у првој години новог олимпијског циклуса. Новаковић је европски првак, а кад неко на има европско злато на олимпијским играма мора да освоји бар бронзу. Наравно, мора се имати у виду да на 200 м и најмања грешка односи медаљу, као и то да су обојица јако млади и да ће имати још прилика да се боре за олимпијске медаље – уверен је Мирко Нишовић, који је заједно са Матијом Љубеком пре 28 година освојио последње медаље – злато и сребро у кануу двоклеку на Играма у Лос Анђелесу 1984. године.

Председник КСС сматра да ће Србија, поред Новаковића и Томићевића, за трофеје на Играма у Рио де Жанеиру 2016. имати још кандидата, а пре свих Наташу Јанић Душев, повратницу у наш кајак, која је као 18-годишњакиња у Сиднеју освојила четврто место, а затим у мађарском дресу на играма у Атини, Пекингу и Лондону освојила шест медаља укључујући и три златне.

Сви су хтели Наташу...

– Наташа има огромну жељу да весла за Србију. Није се вратила у домовину због новца, јер да је новац у питању могла је да оде у Русију, Бугарску или Азербејџан који су је звали и који имају неупоредиво веће буџете од нас. Могла да остане и у Мађарској, али није. Вратила се у Србију, планира да купи кућу и да се трајно настани, не у својој Бачкој Паланци, већ у Београду, или Новом Саду. Наташа, њен супруг и тренер Андријан Душев, као и његов син Кристијан изузетно су задовољни пријемом у Србији. То што Кајакашки савез Мађарске тражи одштету од 150.000 евра заиста није коректно. Могу да кажем да им Савез неће дати ни евро. Када је одлазила из Србије ја сам потписао исписницу без икаквих захтева, потписао сам сада и приступницу и не пристајем ни на какве захтеве. Уверен сам да ће Наташа већ идуће сезоне веслати за Србију.

Занимљиво је, додао је Нишовић, да бивши клуб Наташе Јанић Душев није тражио никакво обештећење, да ни њени спонзори нису имали ништа против, а да се само „буни” Кајакашки савез Мађарске, иако је у њу уложио мање од клуба и спонзора и добио највише. Сума која се тражи за обештећење једнака је премијама које је она добила за сребро и бронзу освојене у Лондону.

Наравно, медаље остају Мађарској...

– Мађарски кајак се нашао у великим проблемима јер све више такмичара жели да замени мађарски дрес неким другим. Добили смо велико појачање и у Далми Бенедек, која се удала за кануисту Душана Ружичића и аутоматски стекла право наступа за Србију. Она је на светским и европским првенствима освојила по седам златних медаља и заједно са Наташом, сестрама Оливером и Николином Молдован и Антонијом Нађ представљаће велики потенцијал за састав јаких женских посада – каже Мирко Нишовић.

У КСС очекивали су да у Лондон отпутује и двосед Пајић, Станојевић, али они нису успели да испуне олимпијску норму.

– Пајић и Станојевић кад је било најважније нису успели да потврде висок ранг. Добро су радили на припремама, истина имали су и неке пехове, али вероватно нису добро темпирали форму. Надам се да ће се то поправити  јер је Мирослав Алексић, који ради и са четвороседом, ангажовао Каталин Силарди, Мађарицу чији су пулени Кекењ и Домби у Лондону освојили злато на 1.000 м – каже Мирко Нишовић, задовољно додајући да су сви кандидати за репрезентацију већ у пуном тренингу...

Нашла се вила у чем није била...

Кајакашки бум из претходног олимпијског циклуса требало би да се настави и у следећем, тим пре што је репрезентација појачана са две велике шампионке – Наташу Јанић Душев и Далму Бенедек Ружичић.

– Сигуран сам да наши кајакаши никада нису имали такве услове за припреме као у претходне две године. Заиста ни у чему нису оскудевали. Имали су добре чамце, весла, средства за опоравак, довољан број дана за припреме на погодним локацијама, стипендије и све то захваљујући Олимпијском комитету Србије и Министарству омладине и спорта. Што би се рекло – нашла се вила у чем није била.

Помагали су нам значајно и град Београд и покрајинска Влада Војводине и могу да кажем да ни Љубек и ја нисмо имали ни приближно такве услове. Верујем да смо их искористили и да су резултати које смо постигли довољни да се кајак нађе у првој категорији спортова. Нешто се прича да ће категоризација бити укинута, али нама није битно како се зове, већ да добијемо што боље услове за рад. Десет стипендија нам више није довољно – сматра председник КСС Нишовић.

Мало ме је срамота

Наши кајакаши су све успешнији на међународној сцани, а кануисти увелико заостају, иако је председник КСС Мирко Нишовић, трофејни кануиста.

– Мало ме је срамота због тога. Међутим у великим граовима тешко је привући децу да се баве нашим спортом. Они који дођу опредељују се за кајак који је мало лакши, поготово за почетнике због стабилности. Касније, неки који не успеју у кајаку прелазе у кану, али ситуација је следећа: од 50 деце, у првој селекцији отпадне или одустане половина, од преосталих 25 кајаку се посвећује 20, кануу пет, а на крају остане петоро кајакаша и ни један кануиста. Душан Ружичић је одличан на 5 км, али то није олимпијска дисциплина, а доста очекујемо од Страхиње Надеждића, који је одлучио да заврши своју сегединску епизоду – каже Нишовић.