Подобност или стручност

Како преуредити војску и како протерати политику из касарни, дилеме су још од 1992, када је ЈНА препакована у Војску СРЈ. Данас, петнаест година касније, обе дилеме су и даље актуелне.
Донедавно популарну фразу "демократска контрола војске", као невешто срочену маску властитог несналажења у области одбране, готово да нико и не помиње. Остаје ли онда ишта више од оних силних захтева за парламентарном говорницом да се стане на пут том рецидиву прошлости? Или се контрола прелила у неке друге видове одбрамбене проблематике?

Чини се да је словом коалиционог споразума о Влади Србије сва "демократска контрола војске" прешла под командни шатор Демократске странке, одакле ће нова управљачка осовина: врховни командант – министар одбране – начелник Генералштаба суверено и без ичијег уплитања из земље креирати даље потезе.

Првог дана по именовању, нови министар је јутарњом ажурношћу сменио старог уз звуке трубе а затим почео "прочишћавање" кабинета. Очекивано и у контексту који му омогућава Закон о државним службеницима, али и политичка моћ странке која је добила ресор одбране на управљање. Повелика је зато несигурност многих армијских кадрова, истински деполитизованих – шта им то доноси сутра у једном овако исполитизованом распореду снага.

У цајтноту мајске лицитације који кабинет ће коме припасти фигурирао је принцип "двоструког кључа", као мера сигурности против узурпације моћи и уских страначких интереса, и био скоро усвојен, а онда је пао пред принципом "феудализације" министарстава. Као бољем решењу за несметано спровођење глобалних (али и интерних) партијских интереса у министарствима.

Тако је "феудализацијом" одбране Србије ДС узела све ингеренције под своје, попут ДСС-а у полицији. Од војног министра, директора Генералштаба, помоћника, начелника итд. Ако су се постојећи генерали већ престројили, шта ће се дешавати са долазећим није лако (а можда и јесте) предвидети, исто као и са бројним стручњацима различитих специјалности (цивили) за које се поуздано зна да су, рецимо, симпатизери неке друге страначке опције.

Какво је престројавање кључних и талентованих официра у току, нико се неће усудити да јавно каже, али да је већ почело, може се претпоставити. Шифре за брзо напредовање су декодиране, о њима се јавно говори и рекло би се да је ствар у реду. Сви су некако "офарбани", зна се "чија боја игра", али шта са оним официрима којима су Николић, Коштуница, Дачић или Јовановић ближи од Тадићевог политичко-страначко-војног концепта?

Свака војска је општа пројекција друштва па се, с друге стране посматрано, може поставити питање – има ли демократија покриће у чињеници да ДС (индекс 23) преузима управљање одбраном државе (индекс 100) од врха до дна, од обуке до опремања, од постављења до разрешења, од плата до пензија, од јутра до повечерја.

Мора се зато с дозом жаљења констатовати да је ресор одбране постао опште место кусурања политичких елита. Сви могу све, сви се осећају моћни да покрију тај витални државни сектор. Како они са курсевима безбедности које тамо на Западу завршавају шефови градских полиција, тако и они који у временском вакууму између Давинића и Станковића изјавише да би могли бити веома добри министри одбране.

По одбрану земље мање утешно делује чињеница да нова влада није експертска, али је сигурно да ни један државни ресор не тражи боље познавање проблематике од сегмента одбране. Специфичне по доктрини, организовању, школовању, технологијама, ризицима, шароликом људском саставу, трошењу највећег дела државног буџета и шта све не.

У раскораку између опште запуштености ратне технике, зачињене социјалном бедом својих припадника, прича о евроатлантским изазовима, заједничким вежбама по брдима Охаја и сличним перформансама, као и тезама да никад више нећемо пунити пушке и покретати тенкове, одбрана Србије је заиста на својеврсној размеђи – стратешкој, професионалној, националној. Врло тешкој да би је и даље самозвани експерти отежавали.

Недавно је на хрватској ТВ уз присуство бившег министра одбране, пензионисаног генерала, војног аналитичара и новинара организована расправа на тему "верујете ли да је за успон у оружаним снагама потребна стручност или политичка подобност". Стручност је добила 24, а политичка подобност 76 процената гласова. Како би се на такво питање одредила Србија са својим истанчаним одбрамбеним рефлексима?

Војни коментатор