Звезда се дочекала на ноге

Није Црвеној звезди први пут да преокрене резултат. Није јој први пут ни да победи свог „вечитог ривала”. Тријумфовала је у двобојима који су доносили највеће титуле. Али, ретко је која победа тако вишеструко значајна као ова сада против Партизана (3:2).

Пред фудбалерима „црвено-белих” је био само један задатак – победа. Пораз (онда би заостајали за Партизаном чак 11 бодова) практично би значио растанак од снова да после пет година, најдужих у клупској историји, врате клубу звање шампиона. Исто је важило и ако буде нерешено („црно-бели” би сачували осам бодова предности).

Сада је разлика између Партизана и ње само пет бодова. То није мало, али је далеко од тога да буде и недостижно.

Радној групи, која је преко ноћи преузела клуб, ова победа је као зрачак сунца кроз тмурне облаке. Небо се над „црвено-белима” није разведрило, али с неупоредиво више оптимизма ће се прионути на зимске радове, од којих су главни избори и враћање дугова.

Ни за саме фудбалере и тренера није било недоумице, јер је и за њихову озбиљну будућност у Црвеној звезди победа против „вечитог ривала” темељ свега. У првом полувремену одбрана је частила противника два пута. Прво је Микић остао иза својих центархалфова, па није било у офсајду, а потом је Јовановић допустио себи луксуз да већу пажњу обрати на помоћног судију, него на Митровића.

Да зло буде веће ти тренуци Јовановићеве деконцетрације су се продужили, па је у потпуно безопасној ситуацији дао – аутогол! Ипак, то није сломило Црвену звезду, али као да је заварало Партизан.

У друго полувреме „црвено-бели” су, како су и признали њихови играчи, морали да иду на све или ништа. И, сасвим разумљиво, уместо да чекају на грешку противника, они су кренули да га приморају да их начини.

Звезди се такав приступ посрећио већ на почетку, па ју је Миливојевић вратио у игру изједначивши на 2:2. То је и даље одговарало Партизану, али не и Звезди, па је она наставила да јуриша, док је њен противник, ваљда уљуљкан тиме да још има врапца у руци, а бојећи се да му одлети, просто остао у неком раскораку.

И „црвено-бели” су то искористили. Можда се Партизан и заваравао тиме што је на претходних 12 утакмица примио само седам голова, па је превише веровао у своју одбрану. Међутим, примио је у 13. колу чак три гола. И сваки пут су његови играчи за трептај били спорији од Звездиних. Касалица је био бржи од Миљковић (1:1), Миливојевић је у последњи час избегао да га Илић омете (2:2), а Милијаш је, мимо обичаја дао гол главом, пошто је за длаку пре Остојића стигао до ње (3:2).

Друго полувреме против Партизана је подсетило на онај Звездин окршај с Бордоом и да она може да игра много боље, него, рецимо, што је било између те две утакмице. Те њене могућности нису биле спорне, али јесте зашто не долазе чешће до изражаја.