Сумња у политичке мотиве

Пресуда Хашког трибунала којом су двојица хрватских генерала ослобођена оптужбе за злочине против Срба брутално је шокирала српску јавност. Пљуште коментари пресуде која се назива неправедном, чак срамном, политички мотивисаном, правосудном злочину… То чак и без бојазни од „политичке некоректности” чине и многи наши политичари.

У класичном националном правосудном систему могућност жалбеног већа да укине или преиначи првостепену пресуду темељи се на начелу деволуције, па апелациони суд није само „варијанта” истог суда који је одлучивао и у првом степену. Судије жалбеног суда су у „нормалном правосуђу” начелно вишег ранга него првостепене судије и један од услова за њихов избор је да имају више судијског стажа. Жалбени суд се по сили закона сматра „паметнијим”, па зато његова „реч” и јесте последња. У Хашком трибуналу су исте судије, од случаја до случаја, или „првостепенци”, или апелационе судије. Жалбено веће Хашког трибунала свакако није „паметније” од првостепеног. То доводи у питање легитимитет његових одлука, тим пре јер се пред тим већем докази не изводе непосредно, већ се „папирно суди”, то јест одлучује само на основу списа. Првостепену пресуду су једногласно донела тројица судија. У жалбеном поступку било је три према два у корист оптужених. Дакле, петоро хашких делилаца правде сматра да је кривица генерала доказана, а само је њих троје било за ослобођење.

Нема доказа, али свакако постоји сумња да је одлука апелационог већа политички мотивисана. Можда неко довољно утицајан сматра да не би требало Хрватску, сада када је на корак од уласка у ЕУ „оптерећивати хипотекама блиске прошлости”. Хашки трибунал је настао на правно поприлично споран начин. Основао га је Савет безбедности УН као „меру” за успостављање мира. Тако не настаје међународни суд. СРЈ је дуго оспоравала легалност трибунала. Онда је она, а потом Србија, временом „убеђена” да мора поштовати своје „међународне обавезе”.

Више пута је српска јавност била огорчена хашким пресудама. Мање због драстично строже казнене политике према Србима у односу на остале, а више због ослобађајућих пресуда за злочине учињене против Срба. Међутим, толико је био еклатантан злочиначки карактер најтежег етничког „чишћења” у Европи након Другог светског рата, да је у Србији мало ко сумњао у осуду хрватских генерала. У Србији је спас потражило више од 220.000 протераних крајишких Срба. Гледали смо снимке дејства хрватске авијације по колонама избеглица. Видели смо на екранима сурово бомбардовање Книна, који је и на нашу срамоту, „пао тек у другој половини дневника РТС-а”. Чули смо аутентичан снимак разговора Фрање Туђмана са својим генералима, где он цинично објашњава како ће се Србима лецима гарантовати безбедност. То би се, како Туђман наглашава, чинило „тобож”, уз истовремено „отварање” пута за Србију. Нису то виделе и чуле неке хашке судије. За њих су Срби своју вековну територију добровољно напустили, иако Туђманово „тобож” није тешко превести ни на енглески. То „тобож” је изречено у најбољем гебелсовском маниру, што је логично и због Туђманове оцене да је „НДХ била израз повијесних тежњи хрватског народа”.

Има у овоме и нечег позитивног. Хашки трибунал није настао само као „мера” за успостављање мира, већ и као „писац” будуће историје. Већ је у првој пресуди трибунала констатовано постојање вишевековног великосрпског пројекта, меморандум САНУ објашњен је скоро као „злочиначки манифест”, док је грађански рат у БиХ третиран као „међународни оружани сукоб”. Све се то потом даље преносило у друге хашке предмете као „већ пресуђено” чињенично стање и још с претензијом да тако настане нова и „боља” историја.

Сада се ипак мора рећи да је „цар го”. Хаг не може да нам пише историју. Срби и Србија су два пута наивно стварали заједничку државу са онима који своју „европску” будућност граде на злочинима над Србима. Након пораза сила осовине у Другом светском рату није, попут денацификације Немачке, извршена и ефикасна деусташизација Хрватске, тог верног нацистичког савезника. Наравно, било је и часних Хрвата који су се борили против окупатора. Грађено је „братство и јединство, а СР Хрватска је дефинисана као држава хрватског и српског народа. Онда се након неколико деценија већина Хрвата поново определила за хрватску лисницу у хрватском џепу, хрватску пушку на хрватском рамену и државу без Срба. То је права, жалосна и крвава историја српско-хрватских односа.

Милан Шкулић*

*Pедовни професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије