Правна олуја

Председник Хашког трибунала судија Теодор Мерон је, у свом тексту у ,,Политици” (19. новембра) наду многих од пре две деценије да ће тај суд бити глас непристрасне правде, прогласио оствареном, и то изнад свих очекивања!

Писао је то у тренутку када је знао да ће управо његово поимање „светске борбе за правду и против некажњивости” омогућити пресуду трибунала, чији је председник, да хрватска држава, њени команданти или било ко по имену и презимену нису криви за највећи злочин етничког чишћења у Европи после Другог светског рата.

Више од 200.000 српских цивила – деце, жена и стараца – у једноме дану, августа 1995, почистила је хрватска државна операција Олуја из крајева у којима су Срби живели вековима и одакле их није успела протерати ни нацистичка Хрватска у Другом светском рату.

Док су беспомоћне жртве напуштале вековни завичај, гранатирала их је, бомбардовала и убијала војска државе Хрватске. Ништа није било „противправно” и нико није крив. Потпис Теодора Мерона је испод те пресуде.

Потпис Теодора Мерона је и испод последица његове пресуде. Двојицу својих ослобођених генерала Хрвати су дочекали са еуфоријом каква није виђена од априла 1941, када је Хитлерова војска „ослободила” Загреб.

Једна нација, која ће ускоро да се придружи народима ЕУ, хистерично је славила хашку „правну Олују”, као благослов за magnum crimen над српском нејачи. Жртве злочина, расејане по Србији и широм света, занемеле су од злочина „правде”.

Судија Мерон је пресудио и против себе самога, своје породице и оних шест милиона јеврејских жртава нацистичког холокауста. Као пољски Јеврејин преживео је чудом неким страхоте концлогора и постао, несумњиво, један од водећих светских експерата за међународно кривично право.

У 84. години, после своје „олујне” пресуде, сада може да гледа како са испруженом десном руком хрватски нацисти поздрављају његову пресуду, и да слуша како, под знамењима геноцидне Хрватске из Другог светског рата, певају и кличу оно исто што су певали и клицали док су Србе и Јевреје истребљивали Адолф Хитлер и Анте Павелић. Није Теодор Мерон могао да себи и свом животу изрекне суровију казну!

Теодор Мерон и његова „правна Олуја” погодили су, међутим, мету коју нису ни гађали. У свету је мало људи који нису и огорчени и постиђени. Злочин над српским цивилима се догодио, злочин је велики, па како је могуће да злочина нема – питају се они?

Како је могуће да једна европска држава слави аболицију од тог злочина? Где су корени мржње према Србима? Зашто се никада није судило за хрватске Аушвице, Треблинке и Маутхаузене?

Нехотице, Меронова пресуда показала се као највећа срамота баш за оне који је прослављају, а покренула је занимање света за истребљивање Срба у Хрватској, од Јасеновца до Олује.
Кад год зло или неправда покажу своје лице, они почињу да раде у корист добра и правде.

*Председник Српског покрета обнове