Лоренцова сећања

Балет Српског народног позоришта у Новом Саду извео је премијерно представу "Ромео и Јулија", у кореографији госта из Мађарске Иштвана Херцога. Ово је трећа поставка Херцога у СНП – претходних година поставио је "Алтум Силенцијум" и "Кармину бурану", а уједно и трећа верзија "Ромеа и Јулије" на сцени овог позоришта, после паузе од четири деценије. Попут многих аутора који су интервенисали на поставкама овог чувеног Шекспировог дела, и Херцог је креирао своју верзију Ромеа и Јулије.

Наиме, он представу конципира као сећање, или казивање Оца Лоренца о трагедији која је задесила Верону, и сама по себи та идеја није лоша. Међутим, драматуршки, од самог почетка, предугачким прологом, у сликама које приказују шта се десило у прошлости, представа губи на интензитету. Онда почиње права радња, познати призори Шекспирове трагедије који су допуњени Лоренцовим соло деоницама – сликама кајања, патње и самопрекора што није спречио, или што је чак на неки начин учествовао у трагедији.

Овакве драматуршке интервенције нису имале неки значајан ефекат, тим пре што су управо деонице Оца Лоренца биле кореографски места где се Херцог препуштао превеликом патосу, претераној експресивности и у покрету и у глумачком изразу, истовремено користећи прејаку симболику – у првом чину, наиме, Отац Лоренцо распоређује на сцени мачеве у облик крста, а на почетку другог чина и сам клизи са џиновског крста постављеног на средини сцене...

Међутим, ако се изузме та претерана драматичност, представа је имала и успелих сцена. Ансамбл деонице (плес код Капулетијевих, или на карневалу), делом и захваљујући костимима и једноставној, монументалној сценографији, деловале су упечатљиво, а играчи уиграно и уједначено. Сцена је често у полумраку, одржавајући атмосферу напетости и тежине у ишчекивању трагичних догађаја.

И дуети Ромеа и Јулије су постављени коректно, понекад са мање или више лирског заноса. Оксана Сторожук у улози Јулије била је убедљива и технички сигурна, а и млади Андреј Јосиф Колчерију, по ставу и изгледу као створен за Ромеа, коректно је градио свој лик. Ипак, стављање Оца Лоренца (Милан Лазић) у први план, љубавну је причу помало скренуло у други план. Лазић је у овој улози ипак био (када се има у виду шта је од њега кореограф захтевао) врло убедљив. И технички и у изразу, па је штета што су управо његове деонице биле места где је представа стилски губила на тежини.

Коректне улоге остварили су и самоуверени Флавијус Сасу у улози Тибалта, као и првак балета Драган Влалукин који је улогом Меркуција обележио двадесет пет година рада.

Сценограф Далибор Тобџић одлучио се да радњу прати покретним кулисама, односно уским зидовима који сцену по потреби смањују и преобликују, што је представи дало одређену динамику. Осим тога, у односу на костиме (Мирјана Стојановић-Маурич) који прате епоху, сцена је стилски модернија, сведена, само са једноставним белим креветом у Јулијиној соби или, такође, једноставном гробницом у завршној сцени.

Балет "Ромео и Јулија" у Херцоговој верзији има својих мана, на првом месту зато што се његов кореографски потенцијал често губио у стилски превазиђеној експресивности, али, генерално гледано, он је ипак успешно остварење. Јер, захваљујући музици Прокофјева, бројном ансамблу, солидним солистичким остварењима, захваљујући атмосфери и тематици, ова представа ће лако наћи пут до своје публике.