Српски рудар у јаму лети авионом

Од нашег специјалног извештача

Осло – Из Хрватске у Травник, српски рудар Милан Павловић (47) пребегао је деведесетих такорећи пешице. А сада на олујном Свалбарду у јаму, на посао, лети авионом. У ратном вихору изгубио је једног брата и мајку. Од 2000. на норвешком Арктику обезбеђује будућност својој породици.

У Лонгјербиену, једином насељеном месту на арктичком Свалбарду, живи са супругом Слободанком, синовима Бориславом и Браниславом. Брат Саво и његова породица такође су у комшилуку. Одатле, шездесет километара ваздушном линијом, рудник каменог угља Свеагрува, радно место браће Павловић.

Миланова смена почиње сваког другог понедељка. Ради од седам до седам. Недељу дана спава са осталим рударима у спаваоницама при руднику, недељу дана се одмара у Лонгјербиену. Али дана не види ни кад ради ни кад је код куће.

Далеки норвешки архипелаг налази се на пола пута између нордијског копна и Северног пола. Тамо ће сванути тек за четири месеца, и сваке од ових дванаест година Милан месец март доживљава „као ново рођење”.

„Добро се зарађује, али није лако. Мрак је кад устанем, мрак је кад легнем. Понекад сањам своје детињство. И знате како је то лепо, у сну пожелим да се никад више не пробудим.”

Синови Борислав и Бранислав од првог основне до краја средње школовани су у Норвешкој, на Свалбарду. „То је најбоља школа на свету. Има све, и базен, и спортске сале, и биоскоп, и позориште. Овде је и факултет за поларну физику, ту се школују студенти из 25 земаља. А опет, наша девојка из Шапца недавно је ту дипломирала с најбољом оценом у историји свалбардског факултета.”

Око две хиљаде људи настањено је у Лонгјербиену и Норвежани чине све да живот у леду и снегу учине подношљивим.

Заштићених белих медведа има нешто више: око три и по хиљаде. Криминал на Свалбарду не постоји, то је демилитаризована зона, али сваки становник има пушку и с њом обавезно излази из куће. Уколико га поларни медвед нападне, човек има право да га у самоодбрани убије.

Од тога је стрепео Милан Павловић када је пре неколико година пекао прасе на ражњу „Хтео сам да почастим породицу и комшије. Набавио сам прасе окретао га на ражњу. Сваки мирис се на Свалбарду шири невероватном брзином. Плашећи се белих медведа, једном руком сам окретао прасе, а у другој сам држао пушку на готовс.”

Све се завршило мирно. Звери су остале далеко. Прасетином су се частили Павловићи и њихови блиски пријатељи Норвежани. Сви су у овом поларном месту комшије. Збијени су да би лакше преживели.

„Норвежани су дивни људи. Највише ми се допада што они поштују човека, без обзира на то којег је образовања или на ком је положају. Из Осла дође принц или неки министар, обавезно се видимо, седнемо, попричамо. Члан сам норвешке Радничке партије. Овде сам једном на изборима добио више од триста гласова.”

Кад би паре које се зараде на Свалбарду могле да се троше у Србији плата Павловића била би супервисока. Овако, млеко је на Северном полу пет евра, исто толико и векна хлеба, а месо је преко педесет.

Милан је и поред свега успео да уштеди, па је с братом Савом изградио кућу у Новом Саду. Једва чека „да се врати”. Али сада још не може. Синови су му стасали за студије, ићи ће на факултет у Трумсо, највећи град на норвешком Арктику, триста педесет километара северно од линије поларног круга.

Због њих су Слободанка (ради као рачуновођа у самопослузи у Лонгјербиену) и Милан одлучили да остану на Свалбарду још три четири године. Да се синовима нађу кад су им најпотребнији.

Пет километара је дуг пут у Лонгјербиену, то је једини асфалт на архипелагу. Свака кућа има свој ауто. Милан каже да би тих пет километара по леденим олујама теже препешачио него кад би ходао од Новог Сада до Београда.

Асфалт од центра Лонгјербиена води до аеродрома. Одатле свалдбардски рудари лете у свој рудник, који је у власништву норвешке државе. Ускоро се он затвара а следеће године отвара се нови коп. Норвежани, потврђује Милан, ригорозно воде рачуна о заштити животне средине и четири године су се прикупљале дозволе за отварање новог рудника.

Милана највише „уби прошлост”, оно што је доживео у ратним олујама деведесетих, жали највише за изгубљеним братом. Био се у новој земљи одао пићу, али је онда „схватио да због моје туге не смем да убијам своју породицу”.

Срећом, на Свалбарду нема рата. Архипелаг је под норвешким суверенитетом још од 1920. Сада када се за надлежност над Арктиком, због отапања леда, нових пловних путева, нафтних резерви и риболова, надмећу све силе, добро је што Норвежани имају своје копно на поларном кругу.

Они око свих важних питања постижу договор, па ће успети да Северни пол сачувају од сувишног пушкарања.

Сутра: Ни комунисти ни капиталисти