Лако је бити Србин међу Србима

Церница, Кололеч, Ранилуг – Душе људи, које је судбина одликовала да буду крајпуташи некадашње Лазарије, тла на коме је крштен кнез Лазар, данас живе окружени албанским живљем и многобројним новоизграђеним џамијама. За Босце, Бушинце, Кололеч, Беривојце, Бољевце, Паралово и Церницу борци за људска права, велики преговарачи и значајне дипломате у Савету безбедности никада нису ни чули. Али, они добро знају за њих. Не само да знају већ, како рече Мара, у својим тридесетим ишарана седим власима од церничких мука, ових дана нити им се једе, нити им се спава, већ са неверицом ишчекују крајњи суд.

Намерник из преосталих 85 одсто територије Србије да би дошао мора да буде спреман на брзу вожњу уз полицијску пратњу кроз крајолик који је некада препознавао по пољима богатим житом и домаћинима увек спремним да угосте случајног путника. Сада му у брзини кроз аутобуска окна само промичу сјајнобели минарети, неомалтерисане вишеспратне куће и мрки погледи новоседелаца.

Ипак, неминовни осећај сопствене нелагоде одмах се заборавља у првом сусрету са децом, чији је једини синоним за детињство реч – гето. Кутија са слаткишима и играчкама малишанима из Бушинаца довољан је разлог да захвале Богу.

"Оче наш, што си на небесима, да се слави име Твоје, да буде ...", одузме сваког посетиоца који је желео да бар за тренутак улепша живот малих бораца за опстанак. Молитва двадесетак малишана озбиљних лица паралисала је девојке и младиће који су им ових дана из престонице донели поклоне.

Малишани, као и њихови родитељи, са страхом очекују шта ће се са њима десити наредних месеци. Звонимир Стојановић, како каже, спреман је чак да крене и преко брда. Брда, с којих их данас посматрају комшије Албанци. Посматрају оних двеста метара улице у којој живе двестотинак Срба.

– Не знам каква ће одлука да буде. Каква год да буде, Албанци су већ добили своје. Сада нас је двеста који не смемо да мрднемо одавде, а било нас је седамсто и то у целом селу. Међутим, ако званично прогласе независност, мени више нема живота ни на ових двеста метара. Сада нас не дирају, јер нису луди, знају да се одлучује у њихову корист. Али, како ће бити првог дана независности – пита се Звонимир и на многобројне изјаве српских политичара са уздахом кроз зубе цеди: "Ма, лако је бити Србин међу Србима".

Одлука о статусу Космета притиска сваког крајпуташа Лазарије којима нико директно не каже да се селе. Али, како каже Зоран Крстић, из невладине организације "Дечја радост", има ли речитијег упозорења од обешеног пса о шљиву, којег је у њиховом дворишту затекла његова осамдесетогодишња мајка.

Како ће свет, "велике силе", пресудити? Хоће ли бити независно Косово и Метохија или је то већ? Да ли је то 15 одсто Србије и хоће ли та земља наша и наших предака, на којој смо се сви ми рађали, умирали, зачињали свако на свој начин, остати наша и на папиру? Питања су о којима се ових дана ломе копља на политичким сценама. Али, за девојке и момке из Савеза студената Београда то нису само питања о којима размишљају и као већина расправљају, већ су своју бригу и дилему поткрепили конкретном акцијом.

Како кажу, политика их не занима већ само ова деца која живе окружена албанским селима, деца коју полиција до школе прати, чије детињство које није испуњено смехом већ страхом. Љиљана, Горан, Маријана, Иван, Михајло, Дамир, Коста, Ивана, Душан и Сања, студенти Више туристичке школе, Учитељског, Медицинског, Грађевинског факултета, месецима су обилазили и куцали на врата многих фирми како би сакупили новац за слаткише, гардеробу и школски прибор којима су обрадовали ову децу. Децу чије сунце је окружено тамним кругом, а свакодневица није обојена смехом, весељем, безбрижним детињством, већ борбом за опстанак, усамљеношћу и страхом.

И како додају ови млади људи великог срца, поклони су ситница која је овој усамљеној деци, чија је будућност неизвесна, на тренутак вратила осмех на лица и радост у срца. Симболични дар да знају да ипак има и оних који заиста мисле на њих.