Злоупотреба долара

О актуелној светској кризи много се пише последњих година, али у тим расправама (како научним тако и у публицистичким) има много заблуда и стереотипа који се веома вешто медијски пласирају и одржавају, а онда само масовно репродукују. О правој суштини и основним узроцима глобалне економске кризе која траје од 2008. године и којој се не назире крај скоро да се ништа не може да чује или прочита.

Створено је уверење да се свет суочио са европском дужничком кризом која прети да се прелије на остатак света. Недавно је и амерички председник Барак Обама позвао лидере еврозоне да хитно спрече ширење дужничке кризе на остатак света иза слаб раст америчке привреде оптужио је европску кризу. Инсистира се на неопходностибрзог реаговања и спречавања да се европска криза не прошири на остатак света, а заборавља се да је криза створена управо у САД и из ње се ширила даље, па и на Европу.

Међутим, основни узрочник кризе свесно се прећуткује, а он се налази у злоупотреби америчког долара као светске резервне валуте. САД су користећи своју економску, политичку и војну моћ могле да наметну осталом свету масовно коришћење долара и после 1971. године, када су једнострано укинуле конвертибилност долара за злато. Изгледало је да су САД напокон успеле да пронађу чаробну формулу за вишевековне безуспешне покушаје алхемичара – да створе богатство ни из чега. Папир је замениозлато и највећа светска сила обезбедила је за себе јединствену привилегију да може долазити до огромних реалних материјалних добара из целога света, ничим неограниченим и ни од кога контролисаним, једноставним „штампањем“ долара – зелених папира.

Како апетит долази у току јела САД нису могле одолети искушењу да стварају огромна богатства ни из чега. Да би се та погодност могла што више користити САД су предузимале активне мере како би шириле зону коришћења америчког долара, а последњих деценија то се врши и преко свесне дерегулације на финансијским тржиштима којом је омогућено стварање нових актива трговања – пре свих такозваних финансијских деривата. У самом процесу дерегулације финансијских тржишта нарочито велике негативне последице имало је доношење CRA закона (Community Reinvestment Act). Овим законом омогућено је одобравање такозваних сабпрајм (subprime) или другоразредних кредита грађанима са лошим кредитним рејтингом, мада се са великом вероватноћом могло претпоставити да кредити неће моћи да буду враћени. Они се популарно називају Нинџа (NINJA –No Income, No Job, No Assets) кредитима, чиме се сугерише да се одобравају лицима, односно породицама без дохотка, посла и имовине.

Године 1995. донет је амандман на овај закон којим је омогућена такозвана секјуритизација стамбених кредита, којом се кроз веома сложен процес (у који је укључен велики број учесника – банке, хипотекарне корпорације, велики финансијски конгломерати, рејтинг агенције, осигуравајућа друштва, консалтинг и ревизорске куће итд) „препакују и оплемењују“ тешко наплатива потраживања по стамбеним кредитима и тако се волшебно претварају у првокласне хартије од вредности (финансијске деривате) које се затим продају широм света. Сви учесници у овом ланцу играли су своју улогу у свесној превари, и то су радили с великим ентузијазмом.

Финансијски деривати постају важан предмет берзанских шпекулација и њихова вредност у време избијања кризе (2008) више него десетоструко премашује вредност глобалног БДП-а, мада је само пре три деценије вредност финансијских деривата била занемарљива. Ове промене водиле су значајном повећању потреба за „штампањем“ нових долара и невероватно брзом расту финансијских тржишта на којима се шпекулативност временом претворила од периферне у његову основну карактеристику.Финансијским шпекулацијама може да се створи профит, али се њима не ствара нова вредност и оне представљају извлачење вредности створене у реалном сектору. Тако данас имамо две паралелне економије, једну – реалну која ствара производе и услуге и другу – виртуелну која „ствара“ новац берзанским шпекулацијамаи која постаје све доминантнија у односу на реалну економију. Виртуелна економија не може да постоји без реалног сектора, јер она од њега живи, односно на њему управо и паразитира.

У тражењу излаза из велике економске кризе са којом се свет суочио неопходно је разумевање суштине и основних узрока који су до тога довели, како би се они елиминисали. У супротном ћемо да слушамо о све новијим таласима и облицима кризе која ће још дуго да траје и имаће све разорније последице.