Провоцирање мисли

Од нашег специјалног извештача
Венеција – Роберт Стор је овогодишњи уметнички директор венецијанског бијенала, што значи да је он аутор поставке која обухвата међународну селекцију у централном павиљону и простору Арсенала. То је изложба која се одвија независно од националних презентација. Роберт Стор је по занимању сликар, низ година је провео као старији кустос одељења за сликарство у МОМИ у Њујорку, а сада је професор модерне историје уметности при Универзитету Њујорк и декан Уметничке школе Јејл.

ИНТЕРВЈУ

Која је била главна идеја концепта централне изложбе овог бијенала "Мисли чулима, осећај умом"?

Не постоји једна главна идеја. Рекао бих да је пре реч о приступу и начину размишљања о мишљењу у уметности. Оно што сам желео да кажем, успешно или мање успешно, јесте то да када се бавимо уметношћу можемо да користимо све наше способности, сва знања, целокупну свест која може бити и продуктивна али некад и деструктивна. Ова изложба ставља интелектуално спрам емоционалног, концептуално спрам визуелног и, уопште, укључује све вредности које провоцирају мисао. Она је изграђена на идејама, али је њена продукција остварена са намером да покаже нешто интересантно. Покушао сам да направим изложбу која је читљива и креирана на начин да када неко уђе у централни павиљон може да препозна онај квалитет у једном раду који ће видети и у осталим. То није тако лако, зато што када постављате изложбу у простору као што је централни павиљон у Ђардинима Арсенали не можете да радите на начин на који радите у музеју, јер тамо имате много већу контролу над простором.

Када говорим о садржају, морам рећи да нисам правио политички бијенале. Међутим, многи од водећих уметника се баве непријатним и окрутним темама, које ми прихватамо као неопходне, чак нормалне. Када то кажем, не мислим само на ратове који су вођени или се воде, него и на принудне миграције из једне земље у другу, из једне културе у другу, и неуспеле интеграције на релацији село–град.

Како сте одлучили да за централну изложбу одаберете и српског уметника Зорана Насковског, односно његов рад "Оквири рата"? 

Видео сам један ранији његов рад пре неколико година у Америци, а онда смо му на Октобарском салону у Београду дали награду. Отишао сам код њега у атеље и заинтересовао сам се за неке његове раније радове. Тада још нисам имао јасну идеју о овој изложби, али знао сам да је тенденција таква да ће бити много радова који се односе на ратове. Насковски је имао веома интересантан рад о времену бомбардовања у Србији и сматрам да је рад занимљив јер се састоји из фотографија као снимака са телевизијског екрана, али и из интернет-презентације. И ту је управо занимљиво то измештање медија од телевизије ка Интернету као нови поглед на ствари.

У чему видите значај чињенице да први пут на Бијеналу и Роми имају свој павиљон?

То је део националних селекција. У времену нарастајућег броја нација у свету, добровољних или насилних миграција, не постоји народ на свету који живи у неким међукултурним просторима дуже од Рома. Њих има у свим земљама света, често су натерани на сељења. Могу бити из Индије, из средње Африке, са обода Европе, али они су ту хиљадама година и зато је веома важно њихово представљање на Бијеналу као сазнање о њиховом егзистирању.

Имате ли неку посебну емоцију везану за то што сте први Американац на челу Бијенала?

То је симболично, никако драматично. Прошле године имали смо први пут две жене на челу Бијенала и то је била добра ствар, али можда и мало преувеличана. Америка је у погледу уметничког тржишта, изложби, публикација, увек била изразито моћна и можда данас није тако као што је било пре три или четири деценије, али свакако да тежина постоји. Када сте Американац, онда сте виђени као део тoг значајног и великог уметничког света. И, уопште, улога Америке у свету је таква да увек има спекулација о томе шта Америка мисли о овоме или о ономе. Ја сам Американац који је живео у Холандији, Француској, Мексику, тамо радио, тако да је моје искуство у том погледу огромно. Понављам, ова изложба није политички шоу, али представља однос између радова који се баве географском измештеношћу и ратовима.

У свету је у последњој деценији нарастао број бијенала, уметничких сајмова... У чему је кључ опстанка и популарности венецијанске смотре?

Венеција има бенефит дуге историје, добро је позиционирана и једини је бијенале који укључује и националне презентације. Велики број бијенала у свету може бити мач са две оштрице. Позитиван ефекат је у томе што је то место сусрета људи са свих страна света који се баве уметношћу или је просто воле и желе да виде на једном месту оно што не могу да виде у музејима и галеријама. У нараслом броју бијенала, међутим, видим опасност по уметнике, зато што бијенала не узвраћају уметницима у довољној мери. Тако и уметност и уметници могу подлећи експлоатацији од стране бирократа који се заклињу да воле уметност или подржавају културу, а у ствари очекују од неког другог да све то плати. Тако бијенала упадају у опасност да се претворе у вашаре или промоцију таштине. Зато би и уметници требало да имају одговорност да не пристају на сваку позивницу.

По професији сте у ствари сликар. Какав је изазов бавити се послом куратора и уметничког директора?