У духу садашњости

Представа "Дон Жуан у Сохоу" Патрика Марбера (2006) је римејк Молијерове комедије (1665), који задржава све битне наративне токове иницијалног текста, при чему се радња дешава на мусавим улицама схизоидног лондонског Сохоа, епицентру чудака, наркомана, скитница и проститутки. Текст карактерише огољеност у третману насиља и сексуалности (наслеђе in-yer-face драматургије), као и присуство низа циничних констатација о фасцинацији друштва силиконским имплантима, таблоидима и инстант забавом, што све гради опипљиву слику савременог, глобализованог света, специфичну материјализацију шпенглеровских теза о корумпираности и пропасти западне цивилизације. Марберову црнохуморну драму дефинише и драстична површност, односно редукција Молијерове вишеслојности, при чему се ова чињеница може схватити као амбивалентна, ауторефлексивна реплика на дефинишућу површност окружења, имајући у виду поједине алогичне драматуршке поступке, који указују на ту критичку самоироничност.

Путем изразито стилизоване поставке, ликова, као и визуелног дизајна (сценограф Дарко Недељковић, костимограф Зора Мојсиловић), редитељка Алиса Стојановић је избегла могућност баналности представе. Низом артифицијалних решења се према површности текста успоставља дистанца, аутоироничан однос према сопственој плиткости, која на тај начин престаје да буде једнозначна, и постаје, дакле, амбивалентан критички коментар. Бојан Жировић у улози Колма наступа театрално, и својим изразито усиљеним понашањем и неприродно једноличним тоном у основи карикира све о чему прича (правда, морал, итд.). Радмила Томовић обликује лик Елвире, као карикатуру new-age оријентализма: обучена у неке крпе, она механички и безлично говори о љубави, части и вери, суптилно пародирајући дискурс позерске спиритуалности. Милена Предић оштро игра Лоти, пандан Молијеровој Шарлоти, као застрашујуће користољубиву профукњачу, док Бранка Шелић-Илић хипертеатрално ствара лик уцвељене младе Мети, индикативно обучене у кичасту розе хаљину...

Лик Стена, пандан Молијеровом Зганарелу, отелотворење је чисте емотивности и хуманости, па га у том погледу Никола Ракочевић обликује реалистички, без маниристичких тонова који би ту искреност довели у питање. Гордан Кичић игра протагонисту, који се овде зове DJ, врло енергично и уверљиво, као суровог манипуланта, непомутљиво самоувереног и безосећајног заводника. Са друге стране, његов раскалашни хедонизам је вид протеста против баналности свакодневице и свеприсутног лицемерја, те у том смислу он није само тотални негативац, већ је и приниципијелан рушитељ лажности друштвених норми.