Суд у водама политике

Ако се од Хашког трибунала очекивало да процесуира и казни најодговорније за почињене највеће злочине према припадницима свих народа и на тај начин допринесе помирењу, онда је потпуно јасно да он није следио ту идеју. Ако то није учинио, онда председника Теодора Мерона треба питати како је могуће тврдити да је такав суд био „независан, поштен и непристрастан“

Улога сваког трибунала је да судску правду учини видљивом. Када су у питању ратни злочини, судска правда је морала бити видљива за све жртве. Без видљиве правде за жртве на све три стране, нема помирења као коначног циља коме судска правда треба да тежи. А без помирења нема будућности за народе који су ратовали. Хашки суд је учинио све да правда не буде јасно видљива. Процесуирани су претежно припадници војног, полицијског и цивилног врха једне стране у сукобу (српске). Процеси које је водио трајали су годинама. Оптужени су проводили у притвору по неколико година да би у неким предметима на крају уследиле ослобађајуће пресуде, а у другим притвор „покривен“ осуђујућом пресудом. Неки од оптужених су у притвору више од девет година! Свако разуман ће се запитати каква је то правда на коју заточеник чека десет година? Са оваквом технологијом процесуирања, правда је потпуно обесмишљена. Треба ли подсетити да је трајање суђења пред Хашким судом у најдиректнијој супротности с начелима Европске конвенције о људским правима? Суђење у разумном року и ограничен притвор, као највиша европска достигнућа у области људских права и примене правде, не постоје као обавеза за Хашки суд. Правила трибунала су понекад личила на исмевање европске правне културе и демократских вредности! У име којих вредности Хашки суд игнорише општеприхваћене правне стандарде и принципе које је успоставио Европски суд за људска права?

Креирањем магловитих конструкција и кривичноправних института, попут „удруженог злочиначког подухвата“ и „широког и систематичног напада“, трибунал је нарушио систем континенталног материјалног права и индивидуалну одговорност почео приближавати колективној.

Одсуство стратегије и јасне политике кривичног гоњења неминовно је одвело Хашки суд у воде политике и компромитовало његову посвећеност правди. Необјашњиво велики број ослобађајућих пресуда није уверио јавност у правичност суда, како то жели приказати председник Теодор Мерон. Напротив, ослобађајуће пресуде су доказ или некомпетентности тужилаштва, или неспособности самог суда. Независност, правичност и непристрасност суда мери се пре свега конзистентном казненом политиком, у складу с начелом „за исто дело, иста казна“. За казнену политику Хашког суда то се тешко може рећи!

Хашки суд се није наметнуо као ауторитет и путоказ за националне судове који треба да наставе с процесуирањем ратних злочина. Његова пракса је за национална правосуђа често била збуњујућа. Због тога се догађало да командант у Хашком суду буде осуђен за ратни злочин против човечности („случај Боровчанин“), а његови обични војници пред националним судовима за геноцид („случај Митровић“ и др.)!

Политика дуготрајних истрага и још дужих суђења учинила је Хашки трибунал спором, скупом и неефикасном институцијом. Његову праксу су међународне судије и тужиоци успешно пресадили у Тужилаштво и Суд БиХ, где тужилац годишње поднесе само једни оптужницу, а судија уради само једну пресуду. Са својом скоро двадесетогодишњом праксом Хашки суд је још више удаљио балканске народе. Њихови неспоразуми су продубљени, а ратне ране поново отворене. Уместо зближавања и помирења, пракса Хашког суда је промовисала још већи раздор и мржњу. Са outreach програмом Хашки суд је инструментализовао неке друштвене групе за циљеве који не доприносе правди и помирењу. Национална удружења жртава су и даље најдиректније супротстављене друштвене групе. Међу њима нема комуникације и продуктивне сарадње. Код судија влада уверење да нека удружења жртава инструирају сведоке и отежавају утврђивање истине. Хаг то не жели да види како би имао партнере у „друштвеној заједници“. Уместо да рад суда приближи заједницама које очекују правду, Хашки суд је промовисао НВО бизнис, профитерство и неискреност у дијалогу.

Ослобађајућа пресуда у предмету Готовина и Маркач, а јуче и у случају Харадинаја, логична је последица једне неконзистентне судске политике, или конзистентног политичког суђења.

Судија Суда БиХ