Пред шалтером за националну пензију

Био сам учесник у једној акцији коју су спроводили активисти Атељеа 212, негде средином прошле деценије, да се слободним уметницима омогући социјална и здравствена потпора, будући да један број „слободњака“ за време трајања каријере није био у сталном радном односу у некој од уметничких установа, или бар не све време. Или су им, по одласку у пензију принадлежности биле више но скромне.

А онда је дошло време Брајовићевог министровања, који је показао примерену солидарност са својим колегама. Претпостављам да је због неких разлога било неопходно да се основна иницијатива, преточена у текст уредбе, формулише на начин да се избегне у јавности призвук социјале, већ да се пензија додељује као накнада заслужним уметницима. И проблем се отворио. За потенцијалне кориснике, онако како су критеријуми за пензију назначени у уредби, није било јасно формулисана првобитна намера министарства, што је произвело многе проблеме и недоумице. Већина могућих корисника није разумела да се под фирмом „националне пензије“ помаже одређеној категорији уметника. Свакако, од ступања уредбе на снагу, међу првим добитницима „пензије“ било је појединаца-добитника који су у своме уметничком фаху веома заслужни. Но, примарни разлог за пријем „пензије“ је тај што су, поврх несумњивог јавног а позитивног вредновања рада, корисници живели са скромним принадлежностима. И тако је све почело.

Знатан је број угледних уметника, позоришних, ликовних и књижевних стваралаца, поглавито песника, под старе дане остао без социјалних потпора, здравствене, социјалне, и у томе финансијске заштите. Звучно оглашена „национална пензија“ одмах је постала опсесија многих, струковно различитих категорије културних прегалаца: од уметника, критичара до научника. Како поменута синтагма: „национална пензија“ конотира и вредносни статус, многе је ставило у погон. Неко због звања којим ће их министарство овенчати, а други, колико год иначе добро ситуирани, кренули су у акцију, како би им се пристојна примања увећала. Било како, тек сви они, који беху у некој спрези са културом, од уметника преко јавних агилника до универзитетских професора, саветника у институтима и институцијама културе, кренули су ка шалтерима редакција, новина и часописа, фотокопирница, ради умножавања плакета и награда, прибављајући документацију о своме минулом раду.

Социолошко истраживање структуре досадашњих добитника по свим параметрима, од струковног, вредносног до економског статуса, пружило би, чини се, релевантну слику о дометима уредбе, што би за јавност, а и за министарство и владу, а и још више за пореске обавезнике, било индикативно. Тиме би постало белодано, да ли су сви они који су добили „националну пензију“ уједно и „најбољи“ у својој врсти, или, ако то доиста јесу, да ли су и социјално угрожена категорија.

Ако би се, наиме, остало само код тога да се пензија додељује искључиво из вредносног разлога, а због врхунскога доприноса појединца националном престижу у одређеној области, отворило би се принципијелно питање. Да ли се под капом „националне пензије“ привилегују само посленици у домену културе, као једина професија која доприноси промоцији „националних“ вредности, или се овде једнако морају наћи и делатници из других области, научници, а и иноватори, хирурзи и просветни радници, спортисти, еминентни новинари, чувари реда. И ту није крај.

Због тога се чини да ствар треба вратити на почетак, на питање поновнога преиспитивања доиста реално угрожене категорије, која обухвата оне „слободне“ у уметничком еснафу, али свакако са јавним угледом у култури.

Када ствар сведемо на уметнике о којима је овде, пре свега реч, а на њих се она уредба, држим, пре свега односила, који су са „минималним“ примањима, ваљало би, у интересу „праведности“, да у Министарству културе буду вагане две врсте параметара. Прву бих назвао чињеничном. Да ли уметник уопште прима било какву пензију, а затим, колика је, ако је има, па све то у односу на категорију струковних колега из сталног радног односа. Друга се тиче оцене вредности. Наиме, треба се одлучити о томе колики је стварни друштвени, „национални“ учинак уметника у одређеној области културе. И у зависности од средстава министарства, која су увек недовољна а велик је број оне категорије заслужних уметника са оскудним примањима, треба мерити, укрстити наведене параметре. Посао није нимало лак.

Најбоље би, сматрам, прошли они са врхунским остварењем а и у јавности признатим, но, чија су примања испод егзистенцијалне пристојности. Због тога би требало законом, односно уредбом министарства, сасвим јасно регулисати да се тзв. национална пензија без икакве сумње додељује – заслужнима, али и пре свега онима који нису заслужено награђени, било да је у питању закон или пропис неког давнашњег режима, или због неког сличног разлога.

Сретен Петровић*

*Професор естетике и културологије