Стереотипи о демократији

У време када је беснела антисрпска хистерија у Европи, Петер Хандке је одважно подигао глас против колективне демонизације једног народа и сасвим рационално указао да у друштву не постоји подела на црно и бело. Није се стишала међународна харанга против писаца, а у српској јавности су се појавили неки који су очитали лекцију Хандкеу да он не зна ко су Срби, да му није познато какве су то пустахије и злочинци. Та интелектуална струја у Србији, која ућуткује иностране – иначе ретке – позитивне оцене о нама, тече доста дуго у историјском значењу речи. Она није на маргини културног и политичког живота, њене последице су далекосежне по васпитање и развој националног карактера. Са тог социјално-моралног становишта мора се размотрити и последњи (вероватно не и последњи) пример држања лекције странцима који доводе у питање неке јаке стереотипе о Србима. Реч је о тексту Данице Поповић, професорке Економског факултета и чланице Центра за ЛДС ("Монтгомеријев демократски блок", "Политика", 6. јул 2007).

Вилијам Монтгомери, дипломата од каријере, констатовао оно што је јасно и здравом разуму: у Србији су све странке демократске, зато што делују у складу са нормативним поретком и поштују демократска правила игре. Добио је одговор од професорке економије, да он ништа не зна о српској демократији. Њој нико не спречава да саопшти свој став. Питање је само колико је та мисао утемељена у чињеницама, колико су "критичке" оцене логичне.

Аргумент којим се оспорава тврдња о данашњој демократији у Србији, налази се у релативно далекој прошлости. Настрану то што се она по правилу кривотвори и износе нетачности. Ради се о једном ратно-партизанском моделу схватања минулих догађаја, као колекцији из пакла, и данашњих – као рајско уживање. Све и да је тако нешто и тачно, рационалан и "педагошки" поглед на ствари сугерира да постоји могућност промене, као што и ово данашње може да у себи носи клицу неразумности и неморала. То што се демонстрира одсуство флексибилног јавног мишљења и сопствено колективно награђивање, може се објаснити погрешним разумевањем социјално-политичких појмова, као што су демократија, тиранија, власт, народ. Једна од првих лекција из демократије указује на разлику између институција и понашања, при чему је оно прво од највећег политичког и правног значаја. Понашање које не оспорава систем демократских институција може се различито оцењивати и то је све. (Ако се критикује понашање политичара пре 2000. не би смели да жмурећи пређемо преко сличних после те године. На пример, паљевина зграде скупштине.) А када неко изјави из Србије, да је од 1990. године у Србији владала тиранија, он или није социолошки образован или је злонамеран. Може се рећи да је интелектуална срамота тврдња о вишестраначкој Србији као тиранији. Ми који смо живели у таквој Србији, знамо да је она била у рђавом стању, и то у познатом међународном контексту, али за тиранију или диктатуру треба много мање – право на постојање само једне партије. У Србији из времена мрака, како воле да кажу деструктивни критичари српске политике, није постојао однос народа и власти већ однос политички диференцираног народа и власти и опозиције. Али, ово су толико очигледне ствари да их нема смисла понављати. Нешто друго је за ову тему значајније. Са каквог се идејног и сазнајног становишта бране стереотипи о српској демократији и антидемократији?

Ова интелектуална струја у Србији увек се самопредставља као припадајућа политичком либерализму и демократији, а при том нескривено заступа егоистичко-апсолутизујуће судове. Није то случајно да је ауторка текста о коме је реч, употребила присвојну придевску заменицу "моји студенти". Треба ли подсећати да је међу студентима било и њихових? Тај образац се помера и на кључни егоистички аргумент: језа и хладни зној "нас је обливао три дана док је Томислав Николић председавао скупштином". Није познато ко спада у то "све нас", али познато је да бар више од милион гласача у овој данашњој Србији није обливао зној већ радост што је њихов кандидат на челу Скупштине. Никог не треба уверавати да је било тако. Да би се поткрепила политичка емоција прелази се на економију, динар и берзу. А ко данас гледа промет акција види својим очима да су неке акције пале свом снагом надоле од када је најновији председник скупштине. То је чињеница, али између председника скупштина и економских кретања не видим, за разлику од других, никакву узрочну везу.

Апсолутизација властитог гледишта није од помоћи демократском разумевању стварности. Напротив. Када неко наступа с тезом да други треба да се одрекне "своје неславне историје или својих недела" онда он себе препоручује као свеца истине. Тако олако изречена тврдња да је прошлост била недело и да заслужује да се одбаци подразумева претходну огромну дискусију. Ни у индивидуалним биографијама није лако открити недело (а тек га психолошки признати?) а камоли у ужегрупним понашањима. Да не помињем целе народе. А апсолутизација свог мишљења се крије иза идеје либерализма, као да је о тоталитаризму реч. Ко дели либералне вредности, тај допушта да и опозиција има право на изборну победу.

Овде је исписан само део приче о српским интелектуалцима који значајно доприносе ружењу сопственог народа. Некада се то чини из користољубивих мотива, некад из заблуде, а понекад из неразумевања социјалне и политичке стварности. У крајњој линији, резултат погађа најдубље колективно-моралне и национално-државне интересе овог народа.