Вандали се стварају у друштву

Недавни инциденети и расистички испади навијача на стадиону у Крушевцу између младих репрезентација Србије и Енглеске отворили су нову јавну дебату о расизму у друштву. У формирању јавног мњења и полемици често измиче да је расизам на стадиону само једна од његових просторних артикулација, и кад не би постојали стадиони и слична јавна места он би проналазио други јавни простор за демонстрацију агресије, насиља, шовинизма, или друге облике друштвено непожељног па и патолошког понашања. Да је само стадион проблем, не би долазило до окупљања на другим местима, како јавним тако и приватним, на којима долази до насиље и истицања фашистичке иконографији и изражавања нетрпељивости према другима, нити би се организовале туче и разрачунавања навијачких група на неутралним местима.

У самој Србији расизам никад није постојао као концепт или политичка идеја да би она могла уопште могла добити такве размере. Србија није ишла у освјања, нити је имала сукобе са сопственим грађанима друге расе или нације засноване на причи о надмоћи своје расе, што је уствари дефиниција расизма. У одређеним историјским моментима у Србији, али и у земљама у окружењу, било је шовинизма, ксенофобије, хомофобије па и фашизма, али расизма сигурно не. Друга раса у Србији постоји, а то је ромска мањина и према њој постоји дискриминаторски однос као и одређени стереотип о урођеној заосталости, и они је на маригини друштва. Међутим, узрок оваквог стања је радикално другачији, јер је за време социјализма постојала је доста већа вертикална покретљивост и интеграција Рома и евиденција о овоме је беспрекорна, тако да све указује на питање материјалних средстава и класно питање, а никако расно. У тадашњој Југослвији као у ни у једној другој земљи постојао је велик број Рома у свим подручјима друштвеног живота.

У неолибералној транзицији дивљег капитализма долази до економског и моралног осиромашења читаве популације и онда је природно да оно погађа најрањивије групе. Осим спорадичних инцидената ултрадесничарских група према њима не постоји никакв организован агресиван наступ државе ни опште популације. Они су маригинализовани јер се пре свега њихов класни статус репродукује. С друге стране, пошто се Европа традиционално односи према Балкану патерналистички и туторски довољно је сетити се како је Француска недавно поступила према Ромима досељеницима, и не би требало заборавити да највише ромске популације постоји као аутохтоно станоништво управо на Балкану. Зашто их нема на западу, иако су традиционално номадски народ? Могуће је да је то због доктринарног расизма који је развијан у Француској, Британији, САД и на крају, као своја кулминација, у Немачкој.

Нацисти су били само врхунац вишевековног процеса стварања уверења да постоје напредније расе, које су супериорне у сваком погледу. Онда је дошло до изражавања белачке и аријевске надмоћи кроз спорт и култивацију тела које је спремано за борбу и које је подређено неоспартанској дисциплини. То је зачето још обновом олимпијског покрета и Кубертеновом педагогијом, заснованом на васпитању а не на образовању. Међутим, иако се још од почетка организованог спорта, све чинило да се такмичари „нижих раса” осујете и шиканирају, временом је потврђена физичка супериорност Африканаца на згражавање оних уверених у сопствену генетску супериорност. На крају, да би се одржао мит о надмоћи белог човека, инаугурише се интелигенција као примарни елемент, иако одавно постоји огроман број људи других раса у свим интелектуалним миљеима.

Сам дарвинистички карактер професионалног спорта, пуног агресивности и бруталности производи одређену врсту односа према њему, трибина постаје место мачизма и агресивности са разноразним предзнацима, тако да постоји и повратан утицај. Због тога је на навијачким трибинама занемарљив број жена, навијача друге расе, имиграната, особа са инвалидитетом итд. Поента је у томе да сам стадион не производи ове патологије нетрпељивости и одређене врсте милитантности и „белицизма” али их сигурно успешно репродукује и даје му другу димензију. Вандал се ствара у друштву, а не на стадиону, док стадион може само да га поспеши. С те стране активизам спортских организација не може да искорени расизам у самој култури.

По својој логици трибине тада постају место на ком се могу регрутовати присталице било које десничарске идеологије, било да је реч о фашизму, ксенофобији, расизму, мизогинији или хомофобији. Често, као и нацистима и другим радикалним наративима својствен је антиестетизам и антиинтелектуализам, и акценат је на физичкој снази и доказивању мушкости и надмоћи сопствене групе, била она етничка, национална, расна или као у овом случају навијачка. Постоје, међутим, и навијачке групе које негују другачије вредности, које су отворене према мањинама и имају прогресивнију реторику и иконографију али оне су и даље у мањини.

Расизам је у сталном процесу репродукције, у оноликој мери колико се репродукује класна стратификација, јер расна подела је данас мање-више на истој линији као и класна. Онај део грађана који се налази на најнижој лествици, заједно са припадницима друге расе, лако је довести до идеје да су они извор проблема, да одбацују домаћу културу, да отимају радна места итд, тако да се питање расе и класе међусобно условљавају и преклапају. Расизам и нетрпељивост према дошљацима је често функционални елемент политике која тежи да својим грађанима нижих класа пласира причу о култруној и расној надмоћи и тако их држи подаље од извора проблема а близу имиграната и других који им отимају животни простор и то је управо систем који је инхерентно наспособан да свима створи достојан живот и радно место.

Једно је културални расизам а сасвим друго политички расизам. Постојао је институционални и научни расизам који је служио да се оправдају походи и колонијализам, да се иде у мисионарске и цивилизаторске мисије. Расизам је производ западне политичке мисли која се ослањала на псеудонаучне доказе, али део овог наратива је остао и пренео се у културу, тј веру у надмоћ сопствене културе која је увек била у темељу расистичке приче. Данас се политички расизам репродукује кроз антиимигрантску реторику, која уствари има опет класну суштину, а то се разголити увек на изборима на којима странке деснице постају све јаче.

Тренутно, у развијеним земљама он је појачан присуством имиграната који нису успели да се асимилирају у доминантну културу, а то је за западног малограђанина потврда тезе да они нису способни за културу, иста она теза коју су користили њихови преци као легитимизацију за освајања и тзв цивилизаторске мисије. То је оно место где настаје расизам из убеђења и који наставља да живи институционално и у законима земље, али и самој логици репродукције класног поретка. Изопштење дошљака и имиграната дешава се због вертикалне немобилности самог система, и тера га на примитвину гетоизацију и тражења прибежишта у својој култури коју интерполира тамо где тренутно живи.

На жалост, расизам и шовинизам је ушао у навијачку културу и постаје део навијачког фоклора, нарочито у земљама у транзицији, које су доживеле драстично осиромашење и друге потресе. Без обзира што та врста расизма није прошла историјску рефлексију или институционално артикулисану политику она није ништа мања претња од расизма у развијеним земљама. Међутим, то се не може решити на нивоу спорта већ на нивоу целокупног друштва, једнако као и питање насиља за које се мисли да је само феномен спортских приредби.

Аутор је бивши фудбалер и репрезентативац Србије