Пописи без поређења

Пописни подаци о националној припадности становништва изазивају пажњу не само научне и политичке, већ и шире друштвене јавности. У Србији је питање о националности укључено у садржај свих пописа, и то од првог пописа после Другог светског рата (1948. године), до последњег из 2011.године, тако да можемо пратити популациону динамику свих етничких заједница на овом простору. Да подсетимо, ово питање је отвореног типа, што значи да све особе имају уставом загарантовано право да се слободно изјасне (или не изјасне) којој националности припадају, као и на промену националне припадности. Међутим, политичке, економске и социјалне прилике увек су утицале на појединца како ће се национално декларисати, тако да попис уједно представља и слику друштвених околности у једној држави.

Подаци о националној припадности са последњег пописа показали су да је Србија мултиетничка држава. Од укупно 7,2 милиона становника, Срби као већински народ броје готово шест милиона (83,3 одсто), а бројчано најзаступљеније националне заједнице (више од 0,5 процената) су: Мађари (3,5), Роми (2,1), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0,7), Црногорци (0,5) и Власи (0,5). У односу на претходни попис (2002), Срби су забележили смањење за 225.000, али су повећали удео за пола процентног поена, због већег пада бројности других националности. Узроци су дугогодишњи негативни природни прираштај услед недовољног рађања и високог морталитета због одмаклог процеса старења становништва (просечна старост Срба је 42,6 година). И припадници осталих етничких заједница имали су опадање броја и удела услед негативних трендова у природном обнављању становништва и емиграција, али и због промена у изјашњавању. Једино су Роми, Бошњаци и Муслимани (као и неке мање етничке групе) имали пораст захваљујући позитивном прираштају због младе старосне структуре (просечна старост Рома је 28,3, Бошњака 33,5 а Муслимана 37 година). Са друге стране, Власи су у претходном попису имали повећање бројности за готово три пута, и то као резултат промене у изјашњавању о националној припадности, док је за смањење њиховог броја у попису 2011. пресудан негативан прираштај. Такође је интересантно да иако Југославија као држава више не постоји, 23.300 (0,3 одсто) југоносталгичара декларисало се као Југословени. Индикативно је и да се знатан број особа (160.300) није национално определио, двоструко више него 2002., као и да је три пута више оних (30.800) који су навели регионалну припадност (Шумадинац, Војвођанин, Београђанин и слично).

Попис из 2011., као ни претходна два, није обављен на Косову, што значи да од 1981. године не располажемо подацима о становништву и етничкој структури у овој покрајини. У прошлој години косовски статистички завод и међународне организације спровеле су попис који су бојкотовали Срби (на северу Косова у потпуности, а у јужним енклавама делимично), према којем од 1,7 милиона становника, око 93 одсто чине Албанци, 3,2 процента Срби, 1,6 Бошњаци, 1,1 Турци, 0,5 одсто Роми итд.).

Од бивших југословенских република, Словенија је једина имала такозвани регистарски попис становништва (2011.), без анкетара и изласка на терен, користећи већ постојеће званичне базе података. На тај начин, Словенија се прикључила развијеним европским државама које користе регистре уместо класичног пописа становништва (Холандија, Исланд, Финска, Данска и друге). У Хрватској је попис реализован априла исте године, али још нису објављени коначни резултати, који се очекују тек на пролеће 2013. Према мишљењу хрватских демографа, подаци објављени две године након пописа могу се сматрати већ застарелим, а подаци о етничком саставу су проблематични и због неких пописно-методолошких питања од значаја за дефиницију становништва. И у Црној Гори попис становништва је спроведен 2011, а коначни резултати о националној структури показали су да не постоји апсолутна етничка већина. Наиме, од 620.000 становника, Црногорци чине 45 одсто, Срби 28,7, Бошњаци 8,7, Албанци 4,9 процената итд. Попис у Македонији је најпре био одложен због одржавања превремених парламентарних избора, да би почео 1. октобра 2011., али га је Државна пописна комисија прекинула јер је дошло до несугласица око пописне методологије у делу који се односи на коришћење оригиналних докумената за идентификацију грађана. Етнички Албанци су, између осталог, тражили да се на попису признају и фотокопије личних карата, а не само оригинали. Попис у Босни и Херцеговини биће одржан од 1. до 15. априла 2013. године, након 22 године, и очекује се с нестрпљењем, имајући у виду драматичне демографске промене које су се десиле у претходном периоду. На пробном попису становништва 2012., чак 35 одсто пописаних се изјаснило као „Босанци” и /или „Херцеговци”, међу којима има и Бошњака, Срба и Хрвата, а углавном је реч о млађим особама

Чињеница да резултати пописа нису расположиви за све земље на простору бивше СФРЈ умањује значај пописа као званичног извора статистичких информација, јер онемогућује компарацију података о кретању становништва тих држава у периоду драматичних политичких промена које су се десиле крајем 20. и почетком 21. века.

*Демограф, Институт за политичке студије, Београд