Неспособност трибунала да утврди чињенице.

За помирење у региону није важан број поступака и пресуда Хашког трибунала, окривљених или ослобођених, већ свима доступне и неупитне чињенице.

У региону где стручност није потребан предуслов да би се довео у питање експертски став – тешко да би било која пресуда која се коси са већ увреженим ставом била прихваћена.

Ови ставови су дијаметрално супротни у различитим земљама, тако да ниједна пресуда није ни била прихваћена, било да се ради о довођењу у питање кривице било казнене политике.

Од почетка, Хаг је требало да има другачију политику односа према јавности. Јавност њиховог рада требало је да буде базирана на утврђеним чињеницама о почињеним злочинима, изјавама (у то време малолетних) мојих вршњака који су се извлачили испод гомиле лешева како би себи спасили живот, подацима о масовним гробницама и људима који годинама гледају свако прекопавање земље багерима у потрази за својим најближима.

У сваком случају, Хашки трибунал није имао капацитета, а ни намере, да процесуира све злочине. Задатак му је био да утврди одговорност најодговорнијих, индивидуализује кривицу и утврди чињенице.

Нажалост, као и код сваког судског поступка, жртва и чињенице везане за злочине, нису у првом плану. У првом плану је оптужени. Сваки напор да се утврде околности у којима се десио злочин и жртве које су страдале везан је за оптуженог.

Тако се истина о дешавању у региону, из угла трибунала, базира на онима који су осуђени пред трибуналом. Једино у тим случајевима трибунал је ван разумне сумње утврдио да је неки злочин почињен.

За наслеђе Хашког трибунала, највећи пропуст су пресуде као што је пресуда Готовини и Маркачу које представљају неспособност трибунала да утврди чињенице. Апелационо веће образлаже ову пресуду неадекватношћу стандарда које је користило тужилаштво – маргине грешке од 200 метара за легитимност војних циљева.

Како у одвојеном мишљењу тврди судија Покар, у циљу доношења адекватне пресуде, неопходно је било применити други стандард који би указао на то да ли је бомбардовање четири града било противправно. Покару је то било важно због утврђивања одговорности Готовине и Маркача.

С друге стране, за успостављање бољих односа у региону и атмосфере непоновљивости злочина, много је важније утврдити да ли је заједнички злочиначки подухват изведен или није – на основу било ког релевантног стандарда.

Нажалост, овом пресудом, уместо да расветли чињенице о рату у Хрватској, суд их је још више замаглио. Суд је утврдио да, у случају Готовине и Маркача, претресно веће није адекватно „измерило грешку” то јест да није коришћен адекватан стандард, да би апелационо веће ван разумне сумње могло да утврди да је гранатирање ових градова било противправно.

С обзиром на то да је рад Хашког трибунала у завршној фази и да не постоји капацитет (политичка воља) да се у Хрватској суди било коме за овај злочин, трибунал је пропустио последњу прилику да утврди чињенице које су од суштинске важности за односе у региону.

Пресуда Харадинају, иако другачија по својој природи, показује да су суђења у којима тужилаштво не уради довољно да поткрепи оптужницу са довољно доказа, а суд нема способности да заштити сведоке, има једнако опасне последице по регион.

Због наведеног, задовољство председника трибунала успесима и постигнућима трибунала је пре свега некритично, а онда и нереално. Успостављање Хашког трибунала представља корак напред у некажњивости злочина на међународном нивоу, утврђене чињенице постављају основу за историјску грађу, а неки ужасни злочинци су се нашли иза решетака, али његов свеукупан допринос помирењу у региону је упитан.

Хашки трибунал се може упоредити са прецизним механизмом где су и милиметарске грешке фаталне. Уколико Хашки трибунал није успео да утврди маргину за противправно бомбардовање током „Олује”, требало би да утврди маргину и последице својих грешака јер ће, на овај начин, национализми у региону створити основу за неко ново крвопролиће.

*Грађанске иницијативе