Капорове телевизијске критике

У Галерији Радио-телевизије Србије представљена је књига Моме Капора „Мали екран” (ТВ критике), коју су, у библиотеци „Српска књижевност”, објавили РТС и издавачка кућа ТАНЕСИ. О књизи, коју је приредио Саша Хаџи Танчић, говорили су Матија Бећковић, Никола Мирков и Симон Симоновић.

У „Књижевним новинама”, од 1964. до 1969. године, Момо Капор (1937–2010), двапут месечно, у рубрици „Мали екран”, објављивао је своје „приче” о телевизији у настајању, на медијском простору ондашње Југославије. Саша Хаџи Танчић, уврстио је у књигу 54 критике, нешто мање од половине објављених. Сврстао их је у четири тематске целине, тако да су датуми њиховог објављивања, иако наведени у садржају, остали у другом плану. Поглавље „ТВ драма звана недозвана”, садржи приказе телевизијских драма српских писаца.

У нашем телевизијском животу, нарочито у почецима њеног развоја, подсећа Саша Хаџи Танчић, у предговору, Капор је, такође, доприносио отимању од дечјих болести и, схватајући огромну улогу емисија и програма, усмеравао телевизијске претплатнике правцем високог стваралачког напора.
Матија Бећковић, у свом препознатљивом маниру, рекао је да он само претрчава из улице у улицу, из књижаре у галерију, из галерије у биоскоп, из биоскопа на телевизију. Додељује награде које носе Капорово име, отвара његове изложбе, игра у филмовима о њему, представља његове књиге, чак и оне које није објавио за живота, као што је случај са збирком телевизијских критика „Мали екран”.

– Где ти стаде ми продужисмо, што смо ти остали дужни – још не одужисмо. Али, како каже сонг, који сам написао, још онда кад смо и сами водили ТВ емисије: „Памтимо како да не/Памтимо то нам је све” – вели Бећковић.

„Мали екран”, примећује Никола Мирков, није само књига о Капору и телевизији. Ово није ни књига критика, ни књига есеја, већ књига која тумачи телевизију на један особен начин. Књига је значајна јер освежава наше памћење. Две најважније карактеристике ове књиге су племенитост Капорових погледа (саосећање с малим човеком), и морализаторски тон свих текстова. Ми Капору нисмо потребни, закључио је Мирков, али јесте он нама.

Књигу „Мали екран”, истиче Симон Симоновић, карактеришу: бритки језик, досетка, немирни дух, обрушеност на глупост, на лицемерје, на кукавичлук. Књига покреће многа озбиљна питања и она јесте „морални барометар” Моме Капора. Он је још у првим данима телевизије био свестан да мали екран фабрикује лажне идоле, повлађује шунду и кичу, и занемарује стваралачки дух. Већина критика су необичне прозе, чије је делове Капор касније уносио у своје романе.

Симоновић је посебно издвојио причу (критику), под насловом: „Вера у Верославу”, објављену 1. марта 1969. године, у којој Капор „брани” Верославу Тадић, водитељку ТВ дневника.

Текстови Моме Капора, наглашава Иван Шоп, у поговору, стоје на граници литературе и журналистике, на оној међи где се утицај плодоносно прелива с једне стране на другу. Журналистичку ажурност он спаја с једним вишим углом посматрања, а неизбежан спој општег и појединачног даје овим текстовима шансу и у тренутку и у трајању.