Губитак вере

Међународна правда се претворила у фарсу за само неколико недеља, мада је већ ишла путем с много пукотина. Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) ослободио је у размаку од две недеље неколико важних оптуженика којима се судило за злочине над српским цивилима. Порука коју шаље трибунал је да су српски цивили сами себе депортовали и убијали без икаквог разлога. Много је српских лешева и на стотине хиљада избеглица, али суд не може да објасни зашто.

Стручњак за право Лоренс Фридман једном је направио разлику између спољне и унутрашње правне културе. Спољна је како народ схвата право и какве поруке произилазе из предмета. Унутрашња је култура адвоката и судија. Један од прокламованих циљева присталица судова као што је хашки јесте да локално становништво едукују о демократији, владавини закона, правди и казни за тешке злочине против људских права. Некада сам био присталица МКСЈ и сличних судова, али сада сам у великој недоумици.
Нажалост, порука Хашког трибунала је да су само Срби чинили тешка кривична дела током ратова у бившој Југославији. Остаје скоро потпуно неразјашњено одакле толике српске жртве. Поново је суд ослободио несрбе против којих су биле подигнуте веома озбиљне оптужнице. Разлози су правдани резонима из света унутрашње правне културе. У домену спољне правне културе послата је порука која нимало неће помоћи да зацеле поделе у региону и да српске жртве стекну осећај правде.

Поново је претресно веће прогласило важне несрпске оптуженике кривима, да би касније њихове пресуде биле укинуте по жалби. У јуну 2006, судско веће је закључило да је Насер Орић, босански муслиман, крив за „убиства и окрутно поступање” према српским цивилима у Сребреници. У свету спољашње правне културе, Дејвид Род, у својој књизи „Крај партије: издаја и пад Сребренице, најгорег европског масакра од Другог светског рата”, јасно је показао сурову контролу Орића у Сребреници и како је он користио град под заштитом холандских припадника мировних снага УН, као основ за терорисање Срба у суседним селима. Онда му је две године касније пресуда поништена. Неки босански муслимани су славили свог хероја и своје жртве. Српске жртвe су зуриле у неверици.

Пошто су годинама помагале Анти Готовини и Младену Маркачу, хрватске власти су их коначно предале Хагу. Хрватска је била у процесу подношења захтева за чланство у ЕУ, а Брисел је јасно ставиo до знања да главни ратни злочинци треба да буду предати. У априлу 2011. обојица су проглашени кривим „за злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања од јула до септембра 1995. учешћем у удруженом злочиначком подухвату да се трајно и насилно уклони српско цивилно становништво из Крајине”. Због тога је избегло још неколико стотина хиљада Срба, који и даље нису у могућности да се врате својим домовима или да приме накнаду за изгубљену имовину. Али опет је пресуде поништило жалбено веће средином новембра. Многи хрватски грађани и националне вође прославили су повратак својих јунака и поново подсетили на своје жртве које су страдале од „Срба”. Српске жртве су зуриле у неверици.
А онда 29. новембра 2012, поништене су пресуде против Рамуша Харадинаја и других косовских Албанаца припадника ОВК. Харадинај и остали били су осуђени за удружени злочиначки подухват, за мучење, убијање и застрашивање цивила српске и других националности 1998. У свету спољашње правне културе, Јан Кинг и Вит Мејсон, бивши званичници УН на Косову, написали су у књизи „Мир по сваку цену: како је свет изневерио Косово”, да је ОВК наставио да терорише и убија цивиле годинама по доласку НАТО у јуну 1999. Косовски Албанци славе повратак својих јунака, а српске жртве ће зурити у неверици.
Када сам протеклих година долазио у Београд и посећивао пријатеље, међу којима је много српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, покушавао сам да их уверим у суштинску доброту демократских институција, праведност МКСЈ и међународног права. Сада више нећу покушавати, јер и сам имам озбиљне сумње.

Аутор је ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета Оклахоме