Визе у евроглавама

Поједине усијане главе из Европског парламента изашле су недавно са предлогом да се укине визни режим, такозвани бели шенген, уведен 2010. земљама западног Балкана, у том смислу и Србији.

Део оправдања за наведени предлог пронађен је у „недовољној спремности Србије за интеграције”, забележеној у протекле две године.

Наравно, иза формулације „српска неспремност” очигледно се крије пука жеља да се смањи доток радне снаге, превасходно албанског порекла, у Европску унију. Али све је формулисано као још један одговор својеглавом Београду. После демонстративног решења суда у Хагу, а у вези са доказаним убицама Срба Готовином и Харадинајем, јасан непријатељски потез Брисела сасвим је закономеран.

У том смислу од европских комесара тешко да је могуће очекивати помоћ у осетљивом питању контаката Србије са својом покрајином Косово и Метохија. Штавише, Британка Кетрин Ештон пре ће у Европском парламенту дозволити сусрет представника Енглеске и Шкотске, а поводом „разграничења овлашћења” након шкотског референдума о независности 2014, него што ће српски интереси бити разматрани у Бриселу.

А административни преговори са Приштином могли су бити одржани и у Москви.

Русија већ дуго преговара са ЕУ о укидању виза и неки еврооптимисти из руске владе чак обећавају да ће се у томе успети до почетка зимске Олимпијаде у Сочију, у фебруару 2013. Ипак, у овакве приче је тешко поверовати – у двадесетседмоглавој ЕУ сигурно ће се наћи нека Естонија, која ће под утицајем моћних пријатеља ван граница уложити вето на схватљиву жељу Француза, Италијана и Руса да путују једни код других у госте, без непотребних формалности. Штавише, визне баријере са Русијом и постсовјетским простором по схватању многих европских политичара остају као последња „гранична одбрана” од „дивљих хорди варвара” са Истока. Свако то лично осети када по други пут дође по дозволу да путује у Европу – и, како бива, дуго објашњава циљ свог пута анонимном службенику, у некој од европских амбасада, скривеном иза стаклене преграде.

Овде није реч о несрећним гастарбајтерима из Западне Украјине, који као домаћице, дадиље и грађевински радници траже посао у Италији, Шпанији и Португалији. Уколико би сутра отворила границу са Украјином, Европа ризикује да се попуни са још неколико милиона радничких руку, као што се десило у балтичким државама, одакле је, својевремено, отишло више од 20 одсто становништва (Литванија и Летонија).

Квалификована, а због тога и опасна конкуренција европском приступу долази, пре свега, из Русије, где је већ стасало ново постсовјетско поколење младих људи, који не признају границе у постизању својег циља. У том смислу, имајући у виду спремност на целодневни рад, без ослањања на било какве професионалне савезе, са минималним социјалним гаранцијама, али добром зарадом, такви млади Руси, у случају укидања визних ограничења могу да постану примамљива опција за европске послодавце, без сумње, на штету сопствене, и без тога не претерано амбициозне и заинтересоване младежи. А то већ прети могућим социјалним незадовољством у Европи која нема моћ да се носи са садашњом кризом и где незапосленост међу младима до 35. године, у појединим државама (Шпанија, Италија), достиже 50 одсто. И, шта мислите, да ли ће се у таквој ситуацији Еврокомисија одлучити за укидање виза Русији?

Српска историја односа са Европом је другачија, овде је било много више преломних тачака. Али, гледано из Брисела, не примају ли Србију такође као државу са, за странце несхватљивим, вредностима?

Свидело се то коме или не, у геополитичком смислу Москва и Београд, у истом су чамцу. И ако већ морају да ломе ледену кору европског неразумевања, то би требало да раде заједно.

Другачије, визе из глава еврочиновника – неће нестати.

*Политиколог