Ритам безнађа

Кореографкиња Далија Аћин поставила је на сцени Београдског драмског позоришта свој нови плесни комад – "Handle with great care", до сада вероватно њен најзрелији и по много чему врло особен позоришни рад.

Главна одлика ове представе је веома спори темпо, покрети изведени у константном слоумошну, успорени ритам у који публика мора да утоне и сасвим му се препусти уколико жели да разуме и осети намере извођача. На сцени је само један велики мадрац (кревет, постоље, бојно поље...), на којем су две фигуре у црном, којима до пред сами крај представе не видимо лица што због великих љубичастих перика, што због начина на који се крећу по мадрацу. Изнад кревета налази се једноставан лустер чије се светло спорадично појачава или смањује, али и када је најјаче, оно осликава само полумрачне обрисе сцене. То представи даје један изузетно занимљив и упечатљив визуелни ниво, а тематски нас уводи у простор мрака, празнине, пустоши...

Ауторка каже да се у овом комаду бавила сећањима или начином на који се она трансформишу после одређених временских дистанци, а ако је тако, онда је овде реч о мучним и тешким сећањима. Јер, атмосфера указује на тежину садашњости или тежину којом се прошлост обрушава на садашњост, и држи актере, али и публику, у константном осећању безнађа.

Храбро истрајавање ауторке на спором ритму до самог краја представе можда је неким гледаоцима деловало као мањак динамичности и акције, али то је управо највећи квалитет овог рада, јер у том међупростору између прошлости и садашњости ништа се не дешава, и ништа се и неће догодити. После низа кретњи по мадрацу, две играчице се у зачудним позама на коленима, одвлаче у ћошкове, у потпуни мрак, остављајући благо осветљени део сцене празан, застрашујуће пуст. Онда се поново враћају, споро, једва приметно и настављају низ покрета и кретњи које не воде никуда, већ потцртавају тај успорени, кружни ток.

Делови представе у визуелном смислу и у својој атмосфери надилазе намере аутора да се бави сећањима, уводе нас у благо апокалиптично осећање, или стање као након Потопа, где неидентификоване фигуре пузе полуживе по обронцима света. Осећање самоће, отуђености и неке готово онтолошке пустоши савршено је употпунила музика Ратка Лазића – монотони, равни тонови, само на тренутке обогаћени оперском музиком која се чује из даљине. На самом крају, Далија Аћин се појављује на сцени без перике, на високим штиклама и посматра простор око себе.