Кад бирократа плаче

Одржана је конференција о климатским променама у Дохи, у Оману. Као и да није. Нити медији претерано прате конференцију, нити је она дала било какве озбиљне резултате. Окупили су се разни делегати, мало преговарали, пили, јели, договорили се да наставе са спровођењем Кјото протокола који САД нису ратификовале.

Међу солитерима богате Дохе догодила се позоришна представа, једна скупа, двонедељна метафора светске заокупљености капиталом и националним богатством, док су разговори о будућности планете више протоколарни. Чини ми се да је у тој представи једини натуршчик међу глумцима био филипински делегат који је емотивно исказао своју забринутост и страх.

Филипини су у уторак били под ударом супертајфуна који је оставио четврт милиона људи без дома. Више од петсто људи је умрло, а многи су нестали. Плантаже банана сада изгледају као мртве ливаде сасечених стабала. Тај тужни призор је подсетник да оно што урадимо природи, радимо нашој храни, а у случају Филипина, и њиховој економији.

Нису очекивали да ће баш ту проћи тајфун, што је само још један пример, после урагана Сенди, да се ваздушне масе више не крећу уобичајеним путањама. Филипине у будућности очекују друге, интензивније олује. Јеб Сано, представник Филипина у Дохи, изјавио је да никада нису имали тајфун попут Бофе. Он је замолио да се донесе радикална одлука, обавезујућа за све.

Конкретни потези би били знатно смањење емисије штетних гасова у што краћем року да повећање температуре не би прешло два степена Целзијуса, као и финансијска помоћ земљама у развоју да се прилагоде климатским променама. За острвске земље ово питање озбиљно утиче на животе, националну безбедност и економију.

Јеб Сано је замолио лидере целог света да отворе очи. „Исход нашег рада није оно што траже наше политичке вође, већ оно што од нас захтева седам милијарди људи”, рекао је борећи се са сузама.

Нажалост, све то је имало мало ефекта и делегати су се договорили да ће се и даље договарати у будућности. Скрећем пажњу на ову вест зато што маргиналне појаве некада носе много више информација за нас него што се чини. Имамо тенденцију да маргиналне народе и маргинална дешавања не примећујемо, али често се на тим маргиналним местима налази нека општа, глобална истина.

На пример, балкански народи и њихови ратови се третирају као маргинални, па се тако спроводи и суђење у Хагу, али сада у листу „Њујорк тајмс” пишу о могућој балканизацији Сирије. Независност Косова би требало да буде неки маргинални и јединствени европски проблем који се не може уопштити, али сада се воде озбиљне кампање и повлаче потези за независност Каталоније.

Слично, економски и политички маргинална Грчка постаје седиште и симбол светске економске кризе. Тако и маргинални Филипини, много мање медијски покривени у односу на ураган у САД, најбољи су показатељ, баш због своје географске изложености, да се клима мења и да мора хитно да се делује.

Ако данас пада снег у Београду, то не искључује да ће на њиви током лета поново бити суша. Као што Славој Жижек примећује, истина о екологији није на улицама градова и у парковима где све мање-више тече нормално, већ на далеким депонијама изван града, тамо се може видети реална ситуација.

Случај бирократе који плаче указује да би требало да дође до разбијања глобалног бирократског апарата у којем се не барата људима, већ капиталом, не животима, већ интересима, не дугорочно, већ калкулантски од данас до сутра.

Домаће бирократе су одраз тога како се српска држава односи према маргиналним групама – заправо мислим да ћете се сложити да се има утисак као да су грађани Србије маргинални држави Србији.

Са долазећим празницима можда треба да размислимо како да се понашамо према онима који су запостављени или непримећени у нашем непосредном окружењу, али и у друштву. Понашање према маргинализованима одсликава какви су наши међуљудски односи, чак и са најближима.

*Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету