Тајкуни

Само две речи довољне су да изазову буру, отворе питања, заподену расправе. Реч: вампир и реч: тајкун. Иако тако не изгледа, веома су повезане.Макар као сан и јава.

У белим ноћима које могу да изгледају и идилично, оживљавају старе приче о вампирима. У раним јутарњим сатима, сазнаје се, најпре о позивима на саслушање, а онда и о привођењу тајкуна.

Тако те две речи, са свим својим значењима и тумачењима, некако, у ово време које би контроверзни Гинтер Грас назвао „Псеће године”, почињу да се преплићу, па и подударају.Исти нобеловацнасловио је једну своју књигу „Мачке и мишеви”, која звучи двосмислено, као и податак да је чувени писац радио као „избацивач” у ноћним клубовима или црнчио у рудницима. У целу причу, уплиће се и Милован Глишић, са својом „Главом шећера”. Све данас врви од зеленаша, превараната, лажних душебрижника... Ништа није ново, него се само повампирује. И није чудо штo се удара у таламбас или у лимени добош. Огољава се истина о готово мистичним ликовима и пословима.

Како би рекли паметњаковићи, све је написано, треба само прочитати.

Ако реч тајкун, која је ушла у енглески језик у 19. веку, а у ствари је јапанска са кинеским пореклом, као што се зна, означава човека који је стекао велико богатство, онда је вампир једноставно казано – крвопија. Међутим, ако је и Абрахам Линколн, што такође знају врли зналци, био тајкун али и и велики државник, богат, моћан, не значи да су садашњи контроверзни бизнисмени чистунци, дапаче.

Можда је за некога важно ко се пре повампирио – Петар Богојевић или Сава Савановић. Постоје о томе, веле, озбиљни докази. Али је очито и то да је приповест из пера писца од пре једног века Милована Глишића (1847–1908), и данас актуелна.

У „поезији чињеница” о глави шећера, која ваља за кафу, штрудлу, локуме, гурабије... дави се лик ојађеног човека.

Људи који живе грцајући у кредитима, у лизингу, затезним каматама, провизијама, данас је пуно. Банкари су дошли дотле да нуде кредите за болест...

Вампира није лако видети, а ни тајкуна. Ко није видео тајкуна уживо и није имао прилику да то буде уз шампањац на гала вечери, коктелу, или приликом неког свечаног отварања, могао је то ових дана посредством телевизије која је већини грађана главни извор информација.

После куцкања кристалним чашама у ужим круговима, сусрели су се мали људи са великима, захваљујући малом екрану.

Улазе у полицију и враћају се са саслушања, са киселим осмесима. Изгледају тајкуни, рекло би се у први мах, обично... или симпатично, чак, као неки плејбоји, одају утисак недодирљивости. Није све готово али су они многим људима далеко од видика, али и од љубави, што може да буде повезано са завишћу, уз питање – откуд им толике паре. Но, омраза код обичног света који гледа како да плати струју и кирију и купи комад меса или сланине, разумљива је у судару са готово непојмљивим али поузданим знацима богатства које се огледа у скупим аутомобилима, приватним авионима, могуће и јадранском или кипарском флотилом. Уз то се намеће и покушај елеганције, ноншаланције, истовремено с обавезном мешавином шарма, дрскости или безобразлука, најзад и до обавезног бекства у дискрецију...

Нису то чиста посла, каже се. Бели лук можда може да помогне у неким стварима кад је реч о вампирима. Привођење осумњичених тајкуна не означава крај, али потврђује да постоје – мачке и мишеви.