Судија који навија

У 19 објављених прилога у нашој серији посвећеној правним последицама ослобађајућих пресуда за хрватске генерале и команданта ОВК Рамуша Харадинаја, нарочито су се могла уочити два акцента. Jедaн истиче значај чињенице да је хашки суд допринео ,,стварању праксе кажњивости злочина”. Што значи да је чин оснивања суда означио и јачање обавезе страна у сукобу да учествују у истражним и судским процесима против оних који су током деведесетих година починили злочине. Овај ,,нирнбершки” карактер Хага је у том смислу значајан, јер се претпоставља да некадашње зараћене стране, у оквиру својих правосудних система, не би покретале питање одговорности за злочине.

Други акценат у овим прилозима односи се на резултате рада суда, то јест на чињеницу да је ова институција Уједињених нација веома допринела стварању утиска да је једна страна у сукобу, српска, далеко већи кривац за злочине од осталих. Српска страна је овај утисак и раније истицала. Међутим, неки судски поступци још нису били завршени, па је стављање тачке на процесе против главнооптужених за ,,Олују” и за злочине ОВК над Србима на Косову само појачало већ постојеће уверење о Хагу као ,,суду за једну нацију”.

Овоме се, наравно, додаје чињеница да у једном међунационалном ратном сукобу не могу за злочине бити готово искључиво одговорни припадници једног народа. Јер онда је и допринос Хага ,,стварању праксе кажњивости злочина” веома једностран, што доноси низ тешких последица за будуће односе у региону. То се и те како осетило у тренутку изрицања пресуда: у Хрватској и на Косову дочекане су са одушевљењем, у Србији и Републици Српској као највећа неправда и срамота за једну међународну институцију.

Шта српска страна при таквом стању ствари треба сада да ради? Можда би требало консултовати судије, адвокате и друге правне стручњаке који би покушали да изнађу све правне могућности за деловање у ситуацијама попут ових. Тако би се знало да ли после другостепених пресуда хрватским генералима постоји било каква могућност промене донетих одлука. И, ако не постоји, да ли, онда, треба поћи од чињенице коју помињу представници Хрватске: да ће наставити са истрагама у вези с конкретним злочинима почињеним у ,,Олуји”. Што значи да би Срби из Крајине, њихове невладине организације, али и родбина жртава, могли да учествују у процесима доказивања кривице оних који су злочине и починили. Слична обавеза се намеће и поводом ослобађајуће пресуде за Харадинаја.

Ово помињање преосталих правних могућности доказивања кривице, показала је наша серија, важно је због кажњавања злочинаца и истине о ратним збивањима. Мада је питање ко ће имати снаге да се посвети том ангажману у тренуцима кад се најављује окончање рада суда УН и кад се процес доказивања злочина преноси на национална правосуђа.

За утеху, остаје чињеница да се истина о догађајима током ратних деведесетих на овим просторима неће тражити само у хашким судским архивама и одлукама о дужини затворских казни. Јер као што је то ових дана написала Мирјана Радојичић, из Института за филозофију и друштвену теорију, неоснован је страх српске јавности од могућности да се хашка „истина” о деведесетим временом етаблира, то јест наметне као званична и обавезујућа.

,,Није се то десило”, пише Радојичићева, ,,ни некадашњој нирнбершкој ’истини’ о једној неупоредиво трауматичнијој страници новије, уз то светске историје, па нема озбиљних изгледа да се, упркос настојањима многих, и локалних и глобалних политичких и параполитичких чинилаца, деси ни данашњој хашкој. Тим пре што су друштвене науке, укључив и историографију, у протеклих пола столећа узнапредовале у сваком, а поготово методичком погледу, остављајући све мање простора за оне који претендују на статус озбиљних и респективних истраживача, и при том бивају спремни да у трагању за поузданом грађом за њену реконструкцију посегну за судским пресудама једне у толикој мери самокомпромитоване институције међународне ’правде’”.

Од сутра нова серија: Како смањити број лажних азиланата