Последњи ас с Калемегдана

„Дошао сам у Црвену звезду за три пута мање новца него што ми је нудио један клуб из Русије. Јер Звезда је моја друга кућа. У њој сам такорећи проходао. Имао сам 11 година када ме је отац одвео на први тренинг, тренер је био Михајло Увалин. Био сам у шоку, нови амбијент, све је било нестварно. Ту сам се заразио кошарком, ту сам заволео Звезду. Заувек. Мој отац Горан је почео исто ту, на Малом Калемегдану, ту је и играо цео живот. Ту сам летос одвео свог сина Ивана који није остао равнодушан. Видим да му се допада црвена боја, али нећу да му се мешам. Било би ми драго да настави традицију, да Звезда добије још једног Ракочевића.”

Овако за „Политику” прича најбољи кошаркаш Црвене звезде и њен капитен Игор Ракочевић (33), кад смо га питали шта за њега значе тај клуб и Калемегдан. И ту је дуго заиста била породица у којој је љубав према клубу била у крви, па су тако и деца бивших играча проналазила ту свој други дом. Срђа Калембер, једини играч који је са „црвено-белима” освојио девет титула, с поносом истиче да је „Калемегдан наш Спрингфилд”.

Звезда и калемегданска тврђава су од свог упознавања заједно чинили појам успеха, али некако у исто време кад је клуб почео да се удаљава од древних зидина, пре две деценије, престао је да личи на себе. Од дана кад је ту „алфа и омега” кошаркашког покрета Небојша Поповић с друговима, пролећа 1945, уз флашу ракије успео да убеди руске војнике да се иселе, то је дуго био рај за кошарку.

Уочи доласка трећег миленијума клупска управа је ставила катанац на дну степеништа које води ка теренима и од места на које су сви радо свраћали, од играча до обичних баскеташа, направила бункер. Тако је то једно време више било свратиште за естрадне звезде, мада су се неки тешили да је то и даље „Звездин дом”.

Кад је прошлог лета с новом управом дошло до спајања са ФМП-ом, јавност је била додатно збуњена причама о две Црвене звезде, једној у стечају и другој која се такмичи. Недавно је председник клуба Небојша Човић обећао да ће Звезда ускоро опет бити на адреси Мали Калемегдан 2, а честим појављивањем на том месту од свог доласка у клуб показује какав однос има према томе. У последње време све се одвија на Калемегдану, ту је представљен данашњи тим, ту се држе прес-конференције, ту идете кад вам треба неко у Звезди… Ту се и најбољи играч тима осећа као код куће…

„Калемегдан је за мене синоним за Звезду и за кошарку, али и за лепо детињство. Често сам ту долазио и пре но што сам интезивно тренирао. Суботом, кад је отац играо, висио сам у рупи, како смо звали кутак с флиперима и видео-игрицама. За мене је то био фантастичан спој забаве и спорта”, прича Ракочевић, својевремено европски и светски првак с репрезентацијом, троструки носилац награде „Алфонсо Форд” (2007, 2009, 2011), намењене најбољем стрелцу лигашког дела сезоне Евролиге.

Малтене све што је данас на Звездиним теренима на Калемегдану створили су својим рукама њени кошаркаши. Од јабланова, засађених 1945. године, до трибина из 1948, када су „црвено-бели” морали да се шире јер су постајали популарни. Ту су склопљени и многи кошаркашки бракови.

– Све оне ствари које су се дешавале у нашој земљи последњих двадесетак година допринеле су да се имиџ Црвене звезде у једном тренутку изгубио – говори кошаркашки стручњак Марин Седлачек, један од оних који су одрастали на Калемегдану, сведок важне улоге стваралаца из сенке попут Здравка Кубата и Горана Миљковића. – Урушавање је почело средином деведесетих када је потпуно занемарен рад с младима а Калемегдан постао забрањена оаза, када су ти чувари контролисали ко сме да уђе. Ако изузмемо почетно доба, ланац је почео да се прави од играча рођених средином шездесетих, као што су Прелевић, Трифуновић, Јанковић, Дабић… Последња титула, коју су изнели играчи поникли на том месту, освојена је 1994, с Обрадовићем, Илићем, Трифуновићем, Гилићем, Милутиновићем, Каличанином… На њих се касније надовезао Ракочевић. После је све пукло кад је затворен Калемегдан, а прешло се на довођење играча.

Акцијом „Палиш на Калиш” 2002. године најављена је обнова омладинског погона на чијем челу је био Седлачек. Данас истиче да је позитивно то што је Звезда опет све више на Калемегдану, али да је потребно још много тога да би се том месту вратио његов стари дух:

– Када се прича о улози Калемегдана, по мени један од најважнијих критеријума требало би да буде шта је то што неко ко ту долази и одатле излази мора да поседује. И оно најважније: колико то у концепцији клуба гарантује да ће као таленат добити праву шансу. Рецимо, када сам 1988. био помоћник Моки Славнићу он је донео радикалну одлуку да се у први тим пребаци пет јуниора , Гилић, Обрадовић, Каличанин, Цветковић и Павловић, што је донело добре резултате – говори Седлачек и подсећа да ће се 1. јануара навршити 34 године откако је почео да се бави тренерским послом у Звезди, у којој је тренирао, поред осталог, и будућег великана Партизана Александра Ђорђевића, али и синове неких функционера „црно-белих”.