Шта све можеш кад си министар у Србији

Да је толико лоше бити министар, тражили би их преко бироа за запошљавање. А опет, они који су то већ били, причају о томе као девојке после везе са ожењеним мушкарцем: "Шта ми је уопште требало да улазим у све то".
А "то", судећи по њиховом опису, најмање изгледа као привилегија и добар посао. Кажу, телефон ти звони нон-стоп, као аларм на колима. Зову те сви – од премијера и других чланова владе, преко страних инвеститора са капиталом сумњивог порекла и домаћих тајкуна који тврде да то нису, до рођака и пријатеља којих се и не сећаш и страначких колега који такође имају рођаке и пријатеље. Потписујеш одлуке вредне милионе евра. Истина, не твојих, ал’ опет. Досађују ти синдикати који траже повишице. А одакле?

Новинари од твојих успеха праве кратке вести, а од грешака насловне стране. И све то за плату од једва хиљаду евра месечно. Ако кажеш мало је за толика искушења, питају те знаш ли како живи већина грађана у Србији. А ако кажеш да ти је то довољно, јер већина прима много мање, одмах си демагог.

Укратко, рекло би се да само мазохиста може бити министар у Србији. Зато су ваљда и ретки они који јавно признају да су заинтересовани за портфељ. Кад им поменеш да су кандидати, одмах се нешто снебивају – те прво принципи, те да видимо ко ће бити мандатар, па мора све у пакету.

Ипак, мора да има и неки плус у томе кад си министар у Србији. Није могуће да имамо толико мазохиста.

Рецимо, кад постанеш министар у Србији имаш могућност да одмах одбору за решавање сукоба интереса пријавиш уштеђевину од 300.000 евра коју тек намераваш да стекнеш. Одбор неће проверавати, ни објављивати тај податак.

За мандата можеш да "уштедиш" и више и да тај новац чуваш на рачуну у иностранству. А кад падне влада и неко пита: "Одакле ти", пређеш лепо у посланике, мудро ћутиш и позиваш се на имунитет.

Кад си министар у Србији (или потпредседник владе, да не запоставимо и ту важну функцију) можеш, рецимо, да препишеш породичну кућу на сина и онда као функционер без решеног стамбеног питања затражиш од државе стан од готово 200 квадрата, па га откупиш за десетину његове реалне вредности.

Кад си министар у Србији, можеш да зидаш и болницу, а да за то не затражиш дозволу, јер тачно знаш да нећеш одобрити њено рушење. Кад ниси министар, срушиће ти и киоск.

Кад си министар можеш доста пријатеља и земљака да пошаљеш у иностранство. И то о трошку државе, са све дипломатским пасошем.

Кад си министар у Србији имаш право да тражиш да се из школа протера Дарвинова теорија еволуције.

Смеш да признаш и да си разговарао са бизнисменом који не постоји, а ипак је спреман да уложи десетине милиона евра у Србију.

Имаш право на телохранитеље, који имају право да, зарад твоје безбедности, путују с тобом на море у иностранство.

Имаш и пријатеље којима није проблем да ти позајме џип. Који не мораш ни да вратиш.

И то није све. Можеш да вратиш новац тајкуну и да се после правдаш да је то по закону.

Или да заобиђеш Закон о јавним набавкама уз образложење да закон ионако не ваља. Тако, рецимо, не мораш да распишеш тендер, наводећи да је реч о хитној набавци робе. Коју онда чекаш месецима.

А можеш и да наместиш тендер, рецимо за опремање неког ВИП салона, па да кашичице за кафу уместо 30 центи плаћаш (парама пореских обвезника) стотинак евра. Да се гости салона осећају важнијим.

Кад си министар у Србији, имаш прилику да се, мимо закона, видиш са првооптуженим за убиство премијера и да то објасниш чињеницом да се "радило о човеку који није био обичан човек".

Можеш да у другим државама промовишеш програм своје странке који је у супротности са оним за шта се твоја влада залаже.

Можеш да кажеш да је рок за окончање сарадње с Хашким трибуналом јуче, а да ту обавезу не испуниш ни у наредних годину дана.

Кад си министар у Србији, смеш да гласаш за уредбу за коју сви, осим других чланова владе, кажу да је противуставна и противзаконита и да то правдаш вишим интересима.

Као министар имаш натприродну моћ да непогрешиво разликујеш крађу од крадуцкања. И ширину да толеришеш ово друго.

Ако ти досаде незгодна питања новинара, можеш да им запретиш да ћеш их све стрпати у санаторијум, који тек намераваш да изградиш.

А кад ти се све смучи, можеш да поднесеш и оставку. На одложено. А најбоље уочи избора. Па ако пређеш цензус, онда се поново предложиш за министра. Не зато што не можеш без власти, него што не знаш никог ко би то боље радио. Све и да знаш, без њега вероватно може да се формира влада, а без тебе сигурно не. А сви се слажу да је Србији хитно потребна нова влада. Па јел’ треба онда још неки разлог да се седне у министарску фотељу?