Добар учитељ глуме

ИНТЕРВЈУ
У Југословенском драмском позоришту недавно су почеле пробе драме "Тако је морало бити" Бранислава Нушића, са великом глумачком екипом. Евентуална успешна инсценација комада "Тако је морало бити", тврди редитељ Егон Савин, била би откровење јер је мало грађанских драма у српској драматургији, тако рећи да их и нема, а "Тако је морало бити" припада управо овој реткој врсти.

Глумац Михаило Миша Јанкетић радо се одазвао позиву да тумачи лик Обрада Ђорђевића, будући да има богато искуство са играњем у Нушићевим комадима. Током вишедеценијске глумачке каријере Јанкетић је остварио више од 200 позоришних улога, међу њима читаву плејаду историјских личности, почев од Милоша Обреновића, преко Николе Пашића, војводе Живојина Мишића, Јосипа Броза Тита....

За своје глумачке креације Михаило Јанкетић добио је највећа уметничка признања. Поред позоришне презапослености успешно се бави и педагошким радом.

Лик Обрада Ђорђевића у представи "Тако је морало бити" је четврти Нушићев јунак кога тумачите, после Агатона, Јеврема и Јеротија. Каквог ћемо Нушића сада гледати?

Дуго времена Нушић је био "на леду", јер је веома захтеван у односу на оно  што публика очекује од њега, а то је – да буде смешан. Код нас се усталило предубеђење да ако Нушић није смешан, онда није добро направљен. Међутим, мислим да то није основно: Нушић не мора да буде превасходно смешан јер је он, најпре, изврстан писац, драгоцени хроничар свога времена и ових неколико драма могло би се рећи, за разлику од његових комедија, показују да је његовa намера била да прави приче о нама које нису само смешне. Навала на Нушићеве смешне комаде је била чак и њему самом тако велика и неодољива да се у свом стваралачком опусу и сам некако определио за ту врсту комедије. Она га је на крају крајева и прославила и направила од њега једног од наших највећих комедиографа.

Комад "Тако је морало бити" припада оном делу његовог стваралаштва које је имало другачију амбицију, да прикаже наш менталитет, начин живљења. Сећам се изванредне Мијачеве режије комада "Пучина" у ЈДП-у пре много година, који и није написан као чиста комедија, али који је, у једном изузетно добром виђењу, био једна од најсмешнијих Нушићевих представа које сам видео. Надам се да ће редитељ Егон Савин наћи праву формулу да разреши овај комад који првенствено није комичан, али који садржи елементе комедије са неким другим аспектима који могу да буду занимљиви.

У чему се разликује Обрад Ђорђевић од претходних Нушићевих јунака које сте играли?

Обрад Ђорђевић ме неодољиво подсећа на лик Гавриловића у Стеријиним "Родољупцима" јер и једна и друга улога су написане као нека врста моралисања, без много места за карактер и животност. И код једног и код другог све треба измислити и осмислити. У "Родољупцима" сам успео, добио сам чак за ту улогу која се сматра папирнатом, велику награду.

Током каријере остварили сте велики број историјских ликова. Колико их је тешко радити?

Радо сам се определио да радим историјске личности, људе који су постојали, који су из неког разлога били од одлучујућег значаја за своје време. То јесте ризичан посао, али мене, као радозналог човека, тера на ту коцку јер су у питању људи о којима публика, без обзира што их није лично познавала, има предубеђења. Баш је зато велики ризик представити их на неки други начин. Први пут сам се срео са тим проблемом када сам играо Тита у телевизијској драми "Лицем у лице у Напуљу". Током снимања водили су ме у неке просторије где сам имао прилику да видим невероватно много документарних филмова из приватног живота Јосипа Броза. Организатор и редитељ су мислили да је то мени корисно; међутим, одустао сам од тога после два дана и рекао им да ми то није потребно јер нећу да га имитирам, већ хоћу да га играм као сваку другу улогу. Касније ми је то била формула и за друге историјске ликове које сам тумачио. Током припрема набавим гомилу књига о тим личностима и времену, јер мене не интересује само тај лик, већ и политичка, друштвена, економска ситуација у којој је живео, каква је тада била мода, шта се облачило, како се живело, шта се јело...

Често сте били бунтовник, хтели сте да срушите убеђење да је театар само за елиту. Шта Вам је то тако сметало?

Поникао сам, васпитаван и играо у ЈДП-у, у социјалистичком друштву које није признавало елиту ни у ком облику, али је ЈДП било елитно позориште. Никада нисам био против елитног позоришта, нити против елите, јер она увек носи неку врсту прогреса, али сам био против мистификација у позоришту, у смислу да је позориште нека изузетност која постоји у свести глумаца и извођача као нешто најважније на свету. Ту врсту мистификације никада нисам подносио и мислим да ту треба мало олабавити ставове и схватити да је позориште културна и духовна институција која у сваком времену мора да се избори за себе јер има мали број конзумената. По једној анкети коју сам читао протеклих дана, 27 одсто младих људи никада није било у позоришту, тридесетак одсто мисли да је то досадна и превазиђена ствар, а оно неколико постотака долази у позориште под присилом. Дакле, остаје мали проценат младих из којих би позориште требало да црпи публику која својом вољом долази у позориште. Позориште има обавезу да се прилагоди својим репертоаром, не да појефтини, не да подилази, већ да комплексношћу тема и квалитетом извођења привуче публику да би известан број младих стекао навику да долази у театар.

Сврставају Вас у глумце са највише одиграних представа. Бавите се и педагошким радом. Бије Вас глас да сте строг професор?

Пре бих рекао да сам захтеван професор и то је тачно. Ђак сам једне добре београдске школе, добрих учитеља глуме са искуством које је потврдило тај квалитет. Мислим да би била издаја да не следим такву врсту позоришног начина мишљења. Својим студентима сам увек