Кад си јавна личност, сви те „гуле”

Некада родоначелници „новог таласа”, а данас један од најпопуларнијих хрватских поп-рок бендова, „Прљаво казалиште” наступиће вечерас у Комбанк арени. Бенд, настао далеке 1977. у загребачком предграђу Дубрава, који иза себе има 18 албума, у Београд долази после 26 година. Фронтмен и оснивач бенда Јасенко Хоура и данас се врло добро сећа последњег концерта у Београду 1986, када је „бацао гитару по плафону”, а на питање зашто нису долазили у српску престоницу тако дуго, објашњава:

– Била су турбулентна времена, не само на овом подручју, већ и унутар бенда. А после 2000. почели су преговори између нашег менаџмента и српских промотора, али сваки пут се нешто изјаловило...

Док вас је мајка подржавала да се бавите музиком, отац вас је ставио пред „свршен чин” – школа или музика. Ипак, музика је победила?

Тада сам стварно био на прекретници: да ли да наставим студије новинарства, или да се посветим музици, иако пара од тога још увек није било. Отац ми је рекао да ако желим да свирам, каса је закључана! Био је крајње прагматичан, и због тога сам захвалан. Морао сам више да грабим и на први интервју, после концерта у Новом Саду, пристали смо под условом да нам купе сендвиче и пиво. Нисмо имали ни за то, и спавали смо на аутобуској станици. Али, то нас је очврснуло.

Шта је превагнуло да бенд уместо „Заразне болести” назовете „Прљаво казалиште” по Алану Форду?

Наш мали „парламентарни сустав” (пет балаваца) решио је да демократски изабере име и сви смо гласали. „Казалиште” је тесно победило са 3:2. Ни данас не знам како је ко гласао. Не бих имао ништа ни против другог имена, али не знам како бих оправдао то да у овим годинама свирам у „Заразним болестима” (смех).

Недавно је објављен ваш нови албум „Можда догодине”, на коме преовлађују социјалне теме, а гостује и ваш некадашњи певач Даворин Боговић?

Окренуо сам се и себи, и неким интровертним причама које ми се врте по глави, али немогуће је да не видим оно што се дешава напољу. Не заборавите да је „Казалиште” још на првом албуму описало све што се данас дешава. А Даворин и ја смо с годинама постали пријатељи, кумови, род…Живот нам се испреплетао. Знамо се још из школе, и имамо везу која не може тако лако да се прекине.

После 35 година бављења музиком имате само 12 месеци стажа и није вам признат статус уметника?

И ја се питам како је то могуће, али не желим више о томе да размишљам, нити да ламентирам. Можда неко мисли да смо ми специјално важни, али нисмо! Кад сам миљеник свих, како је могуће да имам годину дана стажа?

Па, како ћете да остварите право на пензију?

Снаћи ћу се некако, има доста боца код мене у крају, па сад кад уђемо у ЕУ биће ми лакше да их носим негде где ћу добити бољу цену… (смех) А и мене би био страх од пензије, јер како бих с њом преживео?

Све време пред концерт у Београду јављају се негативни коментари, помиње се ваша песма „Ружа Хрватска”, ваше пријатељство са Ивом Пуканићем…

Не читам коментаре, јер јавна сам личност, и нормално је да ме „гуле”. Да оставимо „Ружу” по страни, не знам зашто би се причало о Пуканићу… Недавно је било четири године од смрти мог кума. Ми смо школски другари и никад нисмо разговарали о „тешким темама”. Знало се – уторком картамо „белу” или идемо у ресторан да једемо поховану пилетину и трачаримо о заједничким школским пријатељима… Најтеже ми пада трагедија једне породице, јер је моје кумче остало без родитеља. Срећан сам кад могу да јој кажем – ’ајмо на кафу или да купимо патике...

-----------------------------------------------

Стручњак за уметнине

Велики сте познавалац уметности и у Швајцарској имате фирму за посредовање у процени уметнина. Откуд та љубав?

Наследио сам је од мајке, која је завршила историју уметности, а касније ме је ментор др Жарко Долинар избрусио. Не радимо са сликарима, већ ако неко тражи или нуди Шагала, онда смо ту ми да обавимо цео посао. Колекционар нисам. Кад се појави нека слика, не смем да је гледам дуго, јер се тешко растајем од ње. Не говорим о новчаној, већ о емотивној вредности. Ево, доказивање једне слике траје тачно осам година и сад чекамо последњу потврду – да ли је Ван Гогова. Како год да се заврши битка, биће ми тешко да се растанем од те слике.