Српске пруге наше туге

Од малена сам био опседнут возовима и, на изненађење присутних, тврдио да нисам постао композитор – био бих машиновођа.

Ноћи које сам проводио код пријатеља који су у подруму имали велике табле са возићима и данас сматрам за најлепше тренутке безбрижности невине играрије. Сећам се да сам се „залепио” на излог у Амстердаму угледавши реплику скупоцене локомотиве.

Моја сећања на железничку станицу Београд су тужно подсећање на возове који су са тог места одлазили у све крајеве Европе и тадашње Југославије. Знали смо да ће нам се после узвишења иза Книна указати прилика да угледамо море.

Излазили смо гарави из воза који је пурњао српским железницама све док пруге нису електрифициране да данас електрификација поменутих не служи ничему.

Елем, пре неки дан, а из носталгије, уђем у железничку станицу Београд. Станица аветињски празна као самопослуге из 1993. године. Разглас на станици објављује да воз за Нови Сад касни у поласку 25 минута! Помислих да је велика гужва.

Изађем на пероне који су исто сабласно празни, сем једног на коме стоји дерутна локомотива са два вагона који треба да представљају воз. А ,,воз” са та два вагона који тако ,,лепо” изгледају да се у њих не би склонили ни бескућници.

Шта човек тада да помисли сем да су српске пруге, наше туге, најочигледнији правац у беспуће, и да су то пруге на које и да легнеш да извршиш самоубиство не вреди јер нема возова; српска фиктивна железница ти „дарује” живот!

Када је некада у Србији постојао стварни воз у који смо улазили с печеним пилетом за ,,не дај боже” могло је да се свашта доживи. Ратне 1993. године улазим у воз за Титоград да би се за неколико дана вратио из Подгорице!

На станици Ужичка Пожега будемо избачени из воза јер је, наводно, подметнута бомба. После неколико сати враћамо се у воз. Спријатељим се с човеком који седи преко пута мене а иначе је Драгачевац на раду у Тивту.

Када је из разговора схватио ко сам ја, нагнуо се према мени и прошапутао, у поверењу, да зна човека који продаје флауту Терезе Кесовије. Од тог шока се нисам опоравио ни дан-данас.

У роману ,,Оријент експрес” воз са тим именом се заглибио у снег надомак Београда и тада се десило убиство. Данас, после скоро века уназад, српски фиктивни возови нам не пружају ни то „задовољство”.
Ако у Србији и угледам неки воз са не више од два вагона, дође ми да кажем: „Пусти пуже рогове”.

П. С. Питам се да ли има лагоднијег места од директора српских железница. Мој најсимпатичнији лик је вечити Мрка у чије је време газда обећавао брзе пруге. Али то је слабост Мркина јер је са Црвеног крста, а ми Чубурци смо увек били јачи.

Знам и ја људе са Каленић пијаце који не продају флауте али имају решење за Коридор 10, или већ како се та утопија зваше, која је служила заједно са станицом у Прокопу за пресецање врпце тупим маказама.