Искушења прелазног рока

Данас, ваљда, и врапци знају да: „Црвена звезда игра лоше, то је осредњи тим, итд.”

Али, наведена реченица се не односи на данашњи Звездин тим. Објављена је у „Политици” 21. маја 1970!

Џајић не даје свој пуни удео

У истом тексту пише и ово: „У последње време главна тема у фудбалским разговорима је Драган Џајић. Замера му се да се не залаже и не даје свој пуни удео у игри, па се чак и Рајко Митић критички осврнуо на његову игру. Да не спомињемо друге коментаре.”

Али, Црвена звезда је тада имала стрпљење, није се поводила за варљивим утисцима навијача и јавности. Веровала је у своје људе. И, разматрајући њену игру у том тексту Љубиша Вукадиновић тврди:

„Није то више онај тим од пре три године. Научили су да играју и израсли у играче у црвено-белом дресу и Ђорић, Павловић, Дујковић, Кленковски, Антонијевић, Лазаревић...”

А што се Џајића тиче „Политикин” уредник је дао овакво образложење:

„Џајић није у форми. И Пеле је наилазио на своје периоде кризе, Пушкаш такође, па Еузебио, Боби Чарлтон и многи други асови највише категорије. Рајко Митић је заборавио да је седео на клупи јер није био у форми, као и Стјепан Бобек, да је резерва Беаре Кривокућа играо у државном тиму...”

Црвена звезда није постала највеће фудбалско име из Југославије зато што је највише пута била првак државе и освајач националног купа. Црвена звезда је постала велико европско име зато што је у европским такмичењима, од њиховог оснивања (у другом Купу шампиона 1957. испала је у полуфиналу од Фиорентине због пораза у Београду с 1:0, пошто је у Фиренци остало 0:0), дакле, много пре него што је 1991. освојила Куп шампиона, била кадра да избаци чак и Реал! Да се не набрајају остали.

Звездин данашњи тим не улива страхопоштовање ни у домаћој лиги, а камоли у Европи. А и како ће кад је клуб пред банкротом?!

Долази зимски прелазни рок, а Звездин председник Џајић каже да клуб нема финансијска средства да направи тим какав он жели, нити да доведе играча којег би он хтео. Колико пара, толико и музике.

Међутим, изузимајући последње године Југославије, када је за велике паре довела Драгана Стојковића, Дејана Савићевића, Дарка Панчева и Синишу Михајловића, на пример, када је стицајем околности добила Роберта Просинечки (тренер Динама Блажевић је проценио да од најбољег фудбалера Светског јуниорског првенства у Чилеу неће бити велики играч) и Миодрага Белодедића (пребегао из Чаушескуове Румуније као репрезентативац и освајач Купа шампиона са Стеауом 1986), Црвена звезда се није разбацивала парама.

Џајићева генерација није састављана од звезда. Као прволигашки фудбалер је доведен Кирил Дојчиновски из Вардара. Војин Лазаревић је, истина, имао искуство из Прве лиге, али је дошао из друголигаша Сутјеске. Због Остојића јесу водили рат Звезда и Партизан, али је избила афера у којој је и он кажњен, па је био практично заборављен играч. Сви остали су фудбалски школовани у Звезди, укључујући и самог Џајића, или су доведени као млади играчи на које велики до тада нису обратили пажњу.

Звезда никада није по парама могла да се мери не само са Реалом, Јувентусом, Манчестер јунајтедом, Бајерном, итд, него ни са просечним клубовима из тих земаља, па ни још неких западноевропских. Али, на игралишту – да!

Као Реал или као Барселона

Дакле, новац није пресудан. Онај ко га има може да купује асове, а онај ко га нема мора да их ствара. Али, чак и ако је богат боље му је ово друго. Најочигледнији пример су Реал, који је дебело платио и за тренера (Морињо), и Барселона (зар је битно ко је тренира, кад она има своју игру).

Џајић се нада да ће Црвена звезда ускоро да буде првак и да игра у Европи. Слично су говорили и његови претходници и нико на недавној клупској Скупштини није оспорио њихову добру намеру.

У Звезди је одавно неписано правило да се све ради због навијача. Па, су и титуле обавеза да би њима срце било на месту. Ни Џајић не заборавља да укаже на то.

Међутим, колико је јак мотив да се буде први, ако је то због навијача? Шта да се очекује од играча које ка победи не води њихов унутрашњи „терач” да буду победници, шампиони, него, ето, да обрадују своје навијаче?

Оном Џајићу из седамдесете су можда с разлогом пребацивали да се „не залаже довољно”. Али, ниједан југословенски фудбалер у своје доба није био толико изнад свих осталих да је с правом остао утисак да је такав Џајић најбољи играч којег је Југославија икада имала. А Џајић је доведен из Уба.

Можда Миљан Миљанић није био најбољи тренер Југославије свих времена, али је баш он створио најмоћнију генерацију у историји нашег фудбала – за четири сезоне (1968-1971) три пута првак државе, три освојена национална купа (то није успела ни она генерација из Барија), тријумф у Средњоевропском купу (1968) и, без Џајића у полуфиналу, испуштено финале Купа шампиона (1971). И како, онда, да не буде бог за своје колеге из целе Југославије?! Па, га још узме и Реал.

Али, у то доба је, кад дође пауза између два првенства, на Звездиним игралиштима врвело као у кошници. Првотимци би отишли на одмор, али не и Миљанић и његови сарадници. Они су од јутра до сутра радили с јуниорима, проверавали оне који се сами нуде Звезди или долазе преко препоруке. Па, ако се неко уклопи у Миљанићеву концепцију положио је пријемни испит, а кад се врате првотимци, е, онда тек полаже праве испите.

Како су ондашњи играчи, од којих су многи дошли у Звезду из провинције, могли да се носе с највећим клубовима Шпаније, Немачке, Енглеске... Колико је Звезду коштао тим који је 1979. због неправде остао без Купа Уефе?

За тако нешто су потребни знање, рад, вера у себе, стрпљење... Охрабрује што је Џајић најавио да ће нагласак бити стављен на стручно-педагошки рад.

И он својим именом и функцијом треба да Звездиној школи фудбала да време да она, као некада, створи играче за тим, којем ни пред ким неће да клецају колена.

Иван Цветковић