Приватни капитал је нужан

Перспективе српског спорта су, благо речено, залутале у измаглици, произведене сопственим заблудама и негативним тенденцијама у светском спорту. Стратегијски посматрано државне и спортске институције немају утврђени концепт развоја српског спорта. Утехе ради, осим ретких изузетака инерцијског карактера (САД, Британија), немају га ни други.

Претећи „пороци” у светском спорту су данас толико снажни да се одиста може догодити оно што се једном и догодило у историји да спорт нестане из цивилизацијске агенде и „мирује” готово дванаест векова. Када је суштина грчког поимања спорта и физичког вежбања оличена у „агону”(надметање) уступила место римској интерпретацији садржаној у флоскули „луди” (игре, забава, циркус), нестао је и спорт онакав каквог би ми данас требало да га познајемо. Таквим исходом нарушен је баланс између сретног споја социјалне и комерцијалне мисије спорта, у несразмерну корист ове друге мисије. На жалост, у том наметнутом историјском забораву данас и сам савремени светски спорт живи и функционише, па није чудо што је и наш, српски спорт у том истом лавиринту и безнађу. Србија данас има сопствени изазов да успостави нове институционалне оквире спортских организација (тип власништва, форма организовања, начин управљања) као основ решавања и других, исто тако важних питања спортског егзистенцијализма, па и поменутог суштаственог питања филозофије спорта.

Пракса чланица ЕУ, недвосмислено указује на широка и суптилнија решења, прилагођена за огромну већину спортских организација-клубова и асоцијација спорта, који делују у различитим условима и под различитим степеном суфинансирања и самофинансирања. У том смислу подела институционалног оквира на комерцијални, јавни и волонтерски сектор је досада најприближнији одговор на широке потребе грађана за спортским вежбањем. Друга подела унутар поменуте поделе односи се на власништво над имовином и самим спортским организацијама, које може бити јавно (јавни сектор), приватно и јавно (комерцијални сектор) и заједничко и јавно власништво (волонтерски сектор). Такође, правна регулатива омогућава деловање спортских организација у системима профитног карактера, чији је циљ остваривање профита кроз спортску делатност као и непрофитног карактера, чији циљ није остваривање профита, који ће се делити као дивиденда акционарима и власницима, већ остваривање социјалног циља. Међутим, „профитно-непрофитни” принцип организовања провејава кроз сва три институционална оквира – комерцијални, јавни и волонтерски, што ће рећи да приватно власништво није услов који омогућава врхунско спортско стваралаштво, односно да у комерцијалном сектору делују и организације непрофитног сектора (Барселона, Реал, Бајерн и др.). Треба напоменути да се појам непрофитног сектора не изједначује са појмом профитабилности.

Србија ни изблиза није развила одговарајући систем институционалних оквира везаних за спортске организације. Спорт без капитала не може остварити своје циљеве, зато оспоравање уласка приватног капитала у форми власништва над спортским организацијама није циљ овога чланка. Приватни капитал је спорту нужан, али у различитимформама. Подједнако се то односи на комерцијална спонзорства, пословна партнерства, донаторства, контрибјуторства али и на куповину права на управљање клубовима или кроз трансфер менаџмента. Појам трансфера менаџмента код нас је мало познат, нарочито у спорту.

Својевремено је наша привреда била оптерећена заблудом, да само и искључиво неселективном, једнолинијском и глобалном приватизацијом може подићи сопствену ефикасност и ефективност. Очекивани резултат није остварен, а да за то сама идеја приватизације није била одређујући негативни фактор, већ начин на који је она проведена. Спорт из тога треба да извуче одговарајућу поуку. Перспективе српског спорта једним значајним делом јесу усмерене ка приватном капиталу, па и према приватизацији, у мањој мери, али у тој идеји стоје различити претећи фактори о којима треба посебно водити рачуна, и то:

1. Успостављање система институционалних оквира не би требало посматрати из угла могуће и евентуално ефикасне приватизације неких фудбалских и кошаркашких клубова (Звезда, Партизан…), јер то неће и не може бити искључиви модел за ширину спортског покрета Србије. Потребно је пронаћи и друге сет-моделе успостављања институционалног оквира а и саме приватизације, вероватно користећи нека искуства европско-америчког модела. Очигледно је да све спортске организације не могу и не смеју упасти у један „приватизациони” кош.

2. Посебно треба водити рачуна да нема ваљане приватизације у спорту без претходног јачања и дефинисања тржишта капитала, спонзора и донатора. Стање ових ресурса код нас је поражавајуће. Такође, морају се обезбедити механизми да у приватизационом процесу циљ не буде искључива куповина ресурса (имовина, грађевинско земљиште), већ сам спортски клуб.

3. Пракса у свету говори да је већина спортских организација у приватном власништву већ увелико у „дужничком ропству”. У Британији и САД постоји систем по коме приватни капитал убира плодове не само од законски ограничене расподеле профита, већ од подизања вредности клуба, што их усмерава на баланс између комерцијалне и социјалне мисије спорта, ради очувања клубова. У противном тржишни закони којима је подвргнут приватни капитал подразумева и институт стечаја, што љубитељи спорта не би дочекали са одушевљењем. Они су специфична врста стејкхолдера, која клубове посматра подједнако као „своје”.

4. Занемаривање интереса широког спектра стејкхолдера у српском спорту може довести до нове његове катастрофе. Балансирање интереса националног, комерцијалног, приватног, индивидуалног, јавног и волонтерског карактера требало би да се подразумева.

5. С обзиром да је спорт по европским стандардима (ЕУ) невладин сектор, осим у случају пореских обавеза, то је стога потребно да одлучујућу реч у стварању институционалних оквира, па и приватизације, имају представници спорта, уз дужну помоћ државе и њених институција.

Суштина оваквог приступа садржана је у очувању баланса између комерцијалне и социјалне мисије спорта, као одрживог решења. Нема спортског бизниса без претходне подразумевајуће оптималне фрекфентности спортских резултата. И, обрнуто. У противном, тврди Џрералд Скули, теоретичар спортског бизниса, свако нарушавање тог баланса води спорт на нову странпутицу. Питер Дракер, класик менаџмента, говори да је прва лекција коју профитне организације треба да науче од непрофитних – поштовање социјалне мисије.

* Аутор је професор менаџмента, организације и маркетинга на Факултету за пројектни менаџмент