Опростити

Конфликтне ситуације у којима једна особа жели једно, а друга нешто друго, саставни су део живота. Али када једна од укључених особа доживи начин решавања конфликта као неправду – ситуацију у којој је изиграна, искоришћена, преварена, изманипулисана – тада почне да замера оној првој особи. Посебно ако није могуће дату ситуацију исправити и разрешити у садашњости.

Када се неко некоме замери, настаје нека врста „рана” у међуљудским односима које, ако су велике, могу да воде до презира и прекида односа. Што је особи важнији неко ко јој се замерио, то је та замерка више боли. Када особа доживљену неправду разуме као знак туђе злобе, она може да почне да мрзи и да жуди за осветом, да изједначи, да другоме „узме меру”.

Гомилање замерки у вези са прошлим ситуацијама утиче на садашњи живот особе која замера. Уместо да се бави садашњошћу и будућношћу, особа се бави прошлошћу, везујући своју животну енергију за оно што се некада десило што је остало као „недовршен посао”. Како се онај ко замера мање бави садашњошћу и будућношћу, она постаје жртва и свог замерања.

Начин да се изађе из овога јесте да се опрости другоме. Мало је познато да речи „опраштање” и „отпуштање” изворно значе ослобађање. Тако да када опраштамо ослобађамо другога од свог замерања, али и себе од „незавршеног посла” из прошлости.

Једни другима најлакше опраштамо када признамо да смо направили грешку, када покажемо да нам је жао што је због наше грешке други имао штету и лоше се осећао, када је неко спреман да надокнади штету или поправи покварено. Таквим понашањем особа показује да је она добар човек који се дистанцира од свог ранијег лошег поступка. То су сигнали пријатељства који позивају другу особу да узврати пријатељским односом.

Најтеже је опростити ономе ко не признаје да је погрешио, ко је поносан на свој поступак, ко ликује и показује задовољство што је тиме остварио извесну добит. На тај начин се он поставља као неко ко није пријатељ, а непријатељство једне стране позива на непријатељство и друге стране.

Исти принципи важе и када је нешто потребно опростити самоме себи. Људски је грешити, а грешке су увек погрешни поступци. Када их онај ко их чини препозна као погрешне и одбаци их, он не само да учи на грешкама, већ и показује да је добар човек.

У односу према другима људи могу да изаберу да опросте или да не опросте. Али у односу према себи, ако особа препозна дати поступак као грешку и покаје се, не постоји неопростиво. Да би опростили себи људи често траже опрост и од других. То помаже чак и онда када други одбију да га дају.