А опет...

Свратио сам у банку, да проверим имам ли ишта на рачуну, барем за конопац, јер сам претходне вечери чуо у једној хумористичној емисији да сваки човек треба да има конопац, макар онај најевтинији за сушење веша, упреден од пластичних влакана.

Службеница, косоока млађа црнка, затражила ми је личну карту. „Ако вам није тешко“, додала је... Извадио сам тај наддокумент из старог искрзаног новчаника, добро заштићен тврдим тамноцрвеним омотом из времена Јосипа Броза и пружио га љубазној службеници.

Она је одмах почела са укуцавањем података у компјутер. Будући да је укуцавање потрајало, претпоставио сам да је податке требало унети на више места, а то је било довољно да ми се по ко зна који пут смучи посао живљења.

А како да ми се не смучи кад у ту малу филијалу свраћам већ годину дана, познајем све три службенице и приде радника обезбеђења, наоружаног службеним пиштољем, који сваком долазнику благовремено отвара врата притиском на дугме испод пулта, чак никад не пропустим да с њима не разменим покоју реч.

Како дакле да не будем зачуђен ако пођем од тога да су ми личну карту тражили само у почетку. А после су ми је враћали неотворену кад бих је сам понудио. Довољна је банковна картица, рекла би дотична службеница. Овог пута ми је затражила личну карту баш она с којом сам највише речи потрошио. Но све се завршило како треба...

Ја сам у последње време доста радио на консолидацији стрпљења и уопште на отмености држања, тако да се то исплатило. Наставио сам да мирно чекам да се укуцавање података заврши.

Најзад ми је службеница понудила неки формулар, с тим да ставим свој потпис на означено место и да при том настојим да се он не разликује битно од потписа на самој картици. Кад сам то учинио са фрапантном сличношћу, вратио сам јој папир помало театрално – да не прође ствар тек тако – у очекивању да следи још нешто.

Она ми је пружила личну карту и рекла

„Готово је, то би за сада било све.“

– „А примерак за мене?“, упитао сам.

– „Ништа за вас овог пута, рекла је и осмехнула се.

Стиснуо сам усне, али нисам могао да прикријем тврд и суморан израз лица...

Уместо ње, одговорила је њена колегиница:

„Требало је допунити ваш досије неким подацима, није страшно, господине.”

– „Али ви ми нисте тражили ништа од података који не стоје у личној карти, а те сте већ узели на почетку“, рекао сам.

„Ма, шта да вам кажем... Није ни нама лако да сваки пут објашњавамо зашто нешто чинимо. Траже. Нова власт, нови захтеви. А и ови из Европе су немилосрдни. Упорни! Ви узмите да је све О. К. и понашајте се нормално... Најбоље је тако, верујте.”

Кад сам изашао из банке, помислих да је жена у праву. А опет... (Последње речи сам изговорио гласно, слуђен човек.)

„Шта а опет?“, трже ме звонак глас.

Испред мене је стајала моја кћерка М., професорка шпанског језика, већ две године без посла. Враћала се из Дома здравља.

„Читала си Кафку?”

„Неке ствари јесам. Највише ми се свиђају Дневници.”

„Да, Дневници. Има тамо реченица у коју је стала цела историја модерног доба, а можда и више...“

„Знам, тата, више пута си ми то поновио.“

„Добро, ја понављам... А како она гласи?”

,,Oвако: 'Животиња узима бич од господара и бичује саму себе, не знајући да је то још један чвор на господаревом бичу.' Можда нису све речи ту, али смисао јесте.”

„Да, јесте. Смисао сигурно јесте... Кад сам казао а опет..., сетио сам се те реченице.“

„Компликујеш, тата, као и обично... Бирократија није створена само за твоју казну. Нова влада ће и у том погледу чудо да направи. Онај твој Вучић ће и мафији и бирократији да стане за врат“, рече она и одскакута. „Кад сам ја то казао?“, упитах. Није ме чула.

Драгиша Калезић, писац