Без чврстог концепта

За Хегела је Софоклова „Антигона” најсавршеније уметничко дело које се бави сукобом између државе и породице. За Зигфрида Мелхингера који је одбацио Хегелово свођење „Антигоне” на тај конфликт, Софоклова трагедија је израз борбе за људско достојанство, а Креонтов варварски проглас забране покопаПолиника представља полазиште критике злоупотребе власти и захтев да се политичкој моћи поставе границе. За Жана Дивињоа ова старогрчка трагедија приказује сукоб између традиције и новина, при чему не изражава неизоставно ни моћ прошлости нити надмоћност садашњости. За нас данас је „Антигона” дело које и даље врви од поетске, филозофске, политичке виталности. Антигона је хероина у сукобу са немилосрдном владајућом политиком која убија све људске вредности и гура народ у провалије безнађа. Она је носилац борбе за љубав и правду, вредности које су у овим временима испалим из зглоба потпуно обезвређене, гетоизиране у систему који подржава бахатост, примитивизам и хохштаплерај сваке врсте.

Али, не може се са сигурношћу утврдити шта Софоклова „Антигона” конкретно значи за редитеља Јагоша Марковића. Осим најопштијих идеја које неминовно произилазе из текста и неспорно имају своју снагу јер је реч о моћном делу драмске књижевности, Марковићева представа не успоставља јаснији однос према овој античкој трагедији. Чвршћи редитељски концепт не постоји, делује скоро као да су глумци пуштени да се на сцени сами сналазе са текстом.

У предвидивој атмосфери дима, пустоши, пуне разорености окружења и музике која илуструје пакао општег страдања, глумци излазе на сцену и покушавају да индивидуалним снагама интерпретације попуне празнину коју је на сцени створило одсуство особеније редитељске визије. Због тог круцијалног недостатка сценске имагинације, представа је претежно једнолична, сува, монотона. Ипак, недвосмислена снага Софокловог текста и импресивни домети појединачних глумачких остварења помажу гледаоцу да стигне до краја представе.     

Сјајна Вања Ејдус је продорно створила лик Антигоне, самопоуздане, одлучне, смеле, неумољиво чврсте жене – она са еруптивном сугестивношћу представља неподмитиву снагу љубави и неуништивост врлине, правдољубивост неумрљану сумњом.  Драган Мићановић је дао сасвим специфично тумачење Креонта, осионог политичког лидера убеђеног да сва власт припада њему. Његов Креонт није уобичајено стамена краљевска фигура уздигнуте главе и сигурног држања, већ је од почетка представе руина, један луди тиранин, већ скршени ауторитет. Мићановић га је неспорно убедљиво приказао, али у таквом тумачењу лика постоји мана: не отвара се дубоки јаз између онога што је Креонт био на почетку  (моћан владалац) и онога што ће он постати на крају (сенка човека). Тај јаз је важан јер открива битну релативност моћи, привременост високих положаја, као и истину да је пад болнији ако је висина већа. Како је Мићановићев Креонт сенка од почетка, губи се величина такве идеје пада. У финалу, након самоубистава његовог сина Хемона (Момчило Оташевић) и жене Еуридике (Слобода Мићаловић Ћетковић), Креонтово лудило само улази у напреднију фазу, губитак његовог разума је дубљи и безнадежнији. Као да је у неком бунилу или кошмару, он одсутно понавља речи о свом болном губитку моћи, али и смисла живљења уопште.

Ђурђија Цветић сама представља хор (тебанских стараца) што је добро решење јер се тако укида утисак о анахроности који би хор посебно створио. Ликови Исмене (Вјера Мујовић) и  Тиресије (Михаило Јанкетић) нису оставили дубљег трага. За сценографију се не може рећи да је функционална, сувише је општа и безлична - чине је гломазне мобилне конструкције, степенице, платформе (сценограф Јагош Марковић). Костими су нешто функционалнији, мада не превише маркантни, означавају свевременост радње (костимограф Бојана Никитовић).

Хегел је писао и да су хероји попут Антигоне уметници који испољавају унутрашњу суштину и показују право свога делања. Херојство јесте особена врста уметности, али је и уметност херојство, посебно у времену испалом из зглоба, било оно Софоклово, Антигонино, Хамлетово или наше. Уметност која се са пуном свешћу бави сопственим временом је потребна друштву за опстанак као што је телу потребна вода. Штета је што нас Марковићева представа није довела до пуног доживљаја херојства Софокловог драмског света.