Здравство – капитација, капитулација

Капитација (capitatio, главарина) реч је латинског порекла, али је ипак залуталау медицински речник. Њоме се жели на нумерички начин изразити радни учинак запослених у здравственим установама, и тиме је она добила тржишна обележја. На релацији лекар–пацијент тако је уприличен економски фактор као доминантан. Можда она и јесте некаква новина, али је без креативног учинка, у смислу појачања или богаћења терапијског ефекта, што се кроз дијалог лекар–болесник највише и очекује. Напротив, овим је тај однос искомпликован и накнадно оптерећен парамедицинским чиниоцима. Законодавца, изгледа, ништа друго није занимало него здравствени радник као производни делатник, иако његове активности имају карактер услуге којима се спречава разболевање, лечи болест, чува и унапређује здравље.

Али сведоци смо да се све вредно декомпонује и урушава. У тренду је величање неважног, тако се и наше здравље нашло на маргини. Отуда и тектонски поремећаји на релацији лекар–пацијент после примене нових законских прописа који за последицу имају да се хуманом чиниоцу изгубио траг. Уместо њега, све је више у оптицају некаква правна регулатива и мноштво тржишних манира.

Чудно је да су многи заборавили да дијалошка раван на којој се сусрећу лекар и болесник припада једној другој сфери у чијем трансферу доминира духовно-емоционални, а не робни принцип. О томе познати енглески лекар П. Шнајдер каже: ,,Људски односи се заснивају на принципу узајамне помоћи. У нашим најинтимнијим осећањима, ми смо уверени да поседујемо дубок интерес за постојање других бића слободних од патње. Прави однос између лекара и пацијента почива на том принципу”.

Но, стигло се дотле да лекар и пацијент сада страхују један од другог. За болесника је лекарска услуга постала права ноћна мора, тешко остварљива, неразрешен Гордијев чвор, јер на том путу испречиле су се многе препреке. Због тих препрека, он постаје додатно оптерећен зебњом не како да се лечи, већ како да допре до некаквог свог изабраног доктора. За то време лекар и даље ,,брине”, али не о болеснику већ да све учини по прописима од којих не зависи здравље болесника већ егзистенција њега и његове породице.

Сваки контакт лекар – пацијент у себе неизоставно укључује функцију избављења од неке невоље, а за тако нешто потребно је време. У новопримењивој капитационој формули то је изостављено. Сви се жале како се терапеутски сусрет одвија на брзину, успутно и узгредно, изостаје онај очекивани емотивно топао људски пренос, јер и време задржавања пацијента у лекарским ординацијама је скоро нормирано. Изгледа да је овде болесник и његово здравље мање битно, сви погледи су упрти према новчаним фондовима, нормативној регулативи, да се то не изневери. Тако је ауторитет доктора медицине и његове струке уступио место ауторитарним принципима немедицинске природе. Одузимањем људском здрављу изворно утемељене позиције и пребацивањем свега што је у вези с њим на профитерско-калкулантски терен, нови здравствени прописи желе да нас учине зависним од нечега што је само по себи теоретска претпоставка. У односу лекар–пацијент обезвређују се терапијска својства. У мозаику тражења лека видимо да су основни чиниоци – поверење, брижност и избављење – неделотворни јер су их нова правила маргинализовала.

Капитациона формула на основу које се одређују плате запосленима у домовима здравља не само да је нелогична већ је и у колизији са ставовима савремене медицине. Добра, очекивана и пожељна здравствена услуга само је она која је и лако приступачна и увек доступна. То би све морало да важи и за њене носиоце, односно медицинске раднике. Њихов учинак се не може мерити ни бројем пацијената ни неким другим парамедицинским показатељима већ једино хуманим ангажовањем, посвећењем и бригом (љубављу) да се болестан човек што пре врати нормалном животу, као и личним доприносом у чувању и заштити народног здравља. Све се мора вредновати мерилима која се исказују у егзистенцији, а не на тржишту и не може све имати карактер некакве робе јер реч је о показатељима који чине основу и огледало живота. Питање материјалног статуса носилаца здравствених услуга никако не сме да оптерећује однос лекар–пацијент, нити смеју настати околности које угрожавају егзистенцију, њих и њихових породица.

Министарка здравља, у неким од медијских наступа, позва нас да својим мишљењима дамо допринос у решавању наше текуће здравствене проблематике, отуда и ово моје виђење нудим у ту сврху.

Примаријус, доктор медицинских наука, неуропсихијатар