Погрешна косметска визија

Реномирани коментатор "Политике" господин Бошко Јакшић још једном је обавестио читаоце, овога пута текстом под насловом "Две државе, два народа, један мир" (10. јун), да се залаже за "Независну државу Косово" као решење косметског проблема, односно, да не види неку другу, бољу, могућност за његово решавање. Пошто приличан број аргумената чија се ваљаност не може доводити у питање указује на то да је такво "решење" лоше за све заинтересоване стране, због чега то и не може бити решење, пажњу читалаца заслужује анализа слабости аргументације и методолошког прилаза у наведеном тексту. У вези са тим, уз напомену да и "превиђање" битних елемената води у логичке грешке, указаћемо на то зашто препорука "две државе, два народа, један мир" никако не може представљати решење за косметски проблем.

Полазна тачка у формулисању делотворног и трајног решења било ког друштвеног проблема, без сумње, мора бити што боље фокусирање његових главних узрочника.

Погледајмо, прво, део онога што се у тексту господина Јакшића, експлицитно или имплицитно, фокусира као узрочник косметског проблема, кроз паралелу и поуке у вези са историјатом и неким обележјима израелско-арапског сукоба.

Прво се наводи, имплицитно, да је проблем са политичарима због "погрешне процене стварности и недостатка визије будућности", што се доводи у директну везу са утицајем "патриотских и других емоција" и освајањем територија. Из ових формулација још није јасно да ли се "дијагноза" односи на политичаре свих страна у сукобима који су предмет анализе, али је потпуно јасно да је збуњујућа опсервација у вези са ширењем територије када је у питању Космет. Уз занемаривање збуњујућих елемената, могло би се закључити да се, уз остало, као узрочник косметске кризе фокусирају политичари – због тога што нису били у стању да сагледају узроке косметске кризе и зато што нису имали визију какве ће то имати реперкусије у будућности. Иако то није била намера аутора, што се види из преосталог дела текста, сваки пажљивији читалац овим је доведен до спознаје о потреби неког бољег друштвеног решења када је у питању (пре)расподела друштвених послова у сегменту који се односи на послове политичара. Јер, немогуће је било кога убедити да је искључиво неспособност и "емотивност" политичара (не само српских), који су се смењивали на власти у протеклих сто година, главни разлог несреће српског и других балканских народа. Пошто већ постоји теорија, коју до сада нико није оспорио, у вези са решавањем проблема бољег обављања политичких и других друштвених послова, нећемо се на томе овде више задржавати. Само ћемо констатовати да из поставке проблема, како је то учинио господин Јакшић на самом почетку свог текста, мимо његове воље, сасвим јасно следи суштински другачији закључак у вези са решавањем косметског проблема од оног који он намеће читаоцима на његовом крају.

Као следећи разлог у прилог пристајању Србије на самоампутацију дела територије, у тексту се (уз нужну генерализацију са наше стране) предочава да је супротно "националном интересу" настојање "владавине" над делом народа исте државе, који може у будућности угрозити постојећу етничку "већину земље", ако тај део народа ту "владавину" доживљава као "окупацију". Занемарујући и овде збуњујуће елементе, у вези са тим ко је кога (и да ли је уопште) окупирао на Космету, и овде се читалац, опет мимо воље аутора текста, доводи до спознаје да: а) нешто системски није како треба у датој држави, ако се може говорити о "владавини" једне друштвене групе над неком другом друштвеном групом, и б)да је та невоља у вези са ремећењем бројчаног односа појединих друштвених група у читавој држави или у неким њеним посебним деловима. Лек за овако формулисани корен друштвене кризе је, према аутору: благовремена самоампутација државне територије и дела националног бића, при чему, уз лек запажамо и прекорно упозорење онима са највећом "државничком одговорношћу" да немају право да троше "године неких народа" одбијањем такве терапије за косметски, уз блискоисточни, проблем. И овде остаје нејасно да ли се овај лек препоручује свим постојећим и, евентуалним, будућим државама које би настале таквим "лечењем" или је реч о јединственом примеру обољења које као такво може бити потпуно искорењено применом ове терапије само на државу Србију. Интересантно је овде констатовати да овакав предлог терапије стиже у моменту када је и "међународни конзилијум" за лечење косметске патологије поприлично збуњен и изненађен могућим последицама таквог "јединственог" лечења.