Има ли Добрица Ћосић право на слободу говора

Реаговања која су уследила у медијима такозване грађанске Србије након објављивања писма које је писац Добрица Ћосић упутио студентима који бораве у иностранству показала су да је теза о политичком „помирењу” прве и друге Србије послужила само у једнократне политикантске сврхе. Миљенко Дерета се у нашој јавности непрестано јавља у двострукој грађанско-политичкој улози, и то као оснивач Грађанских иницијатива, кад затреба да се легитимише као гласноговорник и идеолог грађанске Србије, али и као агилни посланик ЛДП-а, када треба да одигра своју самопроглашену улогу у заступању интереса невладиног сектора. У сваком случају, Дерета не жели да испусти из руку свој идеолошки монопол на заступање грађанске Србије, што се може јасно препознати у тексту ,,Сејао ветар, пожњео олују”, настојећи да нам открије да се у отпору ретроградним и националистичким ставовима Добрице Ћосића ствара „Трећа Србија”. То је млада, образована Србија. Наравно да се Миљенко Дерета јавља као њен предводник, идеолошки заступник и тумач, користећи се при том својеврсном монтажом цитата из текстова које су написали ојађени студенти након објављивања ставова Добрице Ћосића. При томе он је веома брижљиво бирао цитате како би показао да Добрица Ћосић не одустаје да заступа своје ,,рециклирано патетично мудровање о историјској угрожености српског народа”. Говорити данас о историјској угрожености српског народа заиста спада у провокацију првог реда у тумачењима идеолога грађанске Србије за које се српски народ може јавити само као узрочник ратова у Југославији али не и као народ који је претрпео највећа историјска искушења у двадесетом веку. Миљенко Дерета је посебно задовољан одговорима који стижу са ,,левице”, и то из редова Социјалдемократске омладине (СДО), јер тако дају драгоцено различиту слику о младима у Србији, слику иначе пуну предрасуда и најчешће увредљиво омаловажавајућу. Зар нису до јуче Миљенко Дерета и следбеници грађанске либерално-демократске Србије говорили о најезди клерофашизма и доминацији национализма у Србији као владајућој идеологији која се нарочито укоренила у новим генерацијама? Али писмо Добрице Ћосића студентима представници СДО искористили су да понове по ко зна који пут оптужбе на његов рачун као једног од најодговорнијих за отмице и злочине у Сјеверину и Штрпцу и истакну неизбежни захтев за суочавање с прошлошћу у којој је Добрица Ћосић заступао монструозне идеје које су довеле до ескалације грађанског рата у Југославији. Свако ко је макар и прелистао Ћосићеве записе из тог времена када је обављао председничку дужност могао је да види да је управо писац Добрица Ћосић настојао свим силама да се заустави даље крвопролиће у Југославији. То не интересује представнике СДО и њихове менторе, за њих је важно да нађу одговарајући повод да са својих ексклузивних анационалних ,,левичарских” позиција још једном покажу да је српски национализам главни кривац за разбијање југословенске политичке идиле. Они се не либе да себе прогласе и за револуционарни постоктобарски суд (као прави изданак радикалних „левичара”) који би, да је револуција у потпуности успела, санкционисао Добрицу Ћосића за оно што је написао о Албанцима. Они не пропуштају да истакну и своје незадовољство што је ,,Службени гласник” објављивао књиге Добрице Ћосића. Они би то решили по кратком поступку – забранили би штампање књига писаца који нису по њиховој ,,левичарској мери” и које оптужују за хумана пресељења, ратове, размену територија, убиства, отмице и говор мржње. Важно је истаћи да је ,,Службени гласник” штампао књиге аутора који су припадали најразличитијим политичким, естетским и идеолошким оријентацијама.

При томе веома је интересантно да Миљенку Дерети као великом борцу за људска права и противнику говора мржње, као и његовим „левичарима” из СДО не смета отворени говор мржње Биљане Србљановић која је позвала на прави линч Добрице Ћосића служећи се при томе најприземнијим увредама и дисквалификацијама. Она захтева да се уведе забрана јавног наступања и слободе говора писца Добрице Ћосића који је имао довољно грађанске храбрости да се обрачуна са својим идеолошким заблудама, био спреман да призна своје грешке и илузије али и да буде себи често најжешћи судија. Али Биљана Србљановић и наши либерално и грађански оријентисани идеолози сад траже да се злим старцима коначно одузме реч и то отворено траже – уживајте у својој незаслуженој слободи и што даље од јавног живота.

По њима, треба спровести својеврсни немилосрдни идеолошки и политички лапот. Биљана Србљановић је најјасније изразила ово становиште следећим речима. ,,Срам га, бре, било, приученог , злог доконог, незајажљивог, алавог необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам. Нема од ове државе ништа док и последњи зли старац, одговоран за морални и материјални суноврат нерођених генерација буде и даље говорио”. Зар ово није школски пример говора мржње против кога се тако здушно, али очигледно веома селективно залажу представници грађанске Србије?

Маринко М. Вучинић* 

*Публициста